Вујадин Пешевић: Сјећање на масловарске неимаре без којих није било ни темеља ни шљемена

Највећа радост за домаћина у Масловарама била је и остала покривање куће или у народу познатије шљеме.
Приликом покривања куће, некада у срећнија времена, већина мајстора радила би тај дан без обавезе плаћања дневнице. За све комшије то би била незаоблизна акција. Од јутра би се већ зачуло: ’’Чуј народе и почуј”, па онда редом.
’’Kомшија (тај и тај) данас покрива кућу’’. Дошао му је комшо и донио литру ракија, плетене приглавке и фину рубину. Бог му дао срећу, здравље и весеље.

Све се то окачи на шљеме, а горе високо, све до у превечерје задњег рата, вијорила би се тробојка са петокраком. Ваља то потврдити са три-четири ударца чекићем.
Мала пауза, па опет… И тако готово до у мркли мрак разлијегао би се Масловарама глас мајстора и лупа чекића.

Редали би се дарови, редала се родбина, пријатељи и комшије. Све се морало овикати И приказати и то да цијело село чује. Ни кутија цигарета није смјела бити неовикана.

Са Станковића брда се могло чути ко то данас покрива кућу у масловарској Kолони. Kада би се бирао и одређивао мајстор водило се рачуна и о томе како и колико добро виче.
Kажу да Славка Роду Петрушића није могао нико надвикати. Нико боље од њега није знао благосиљати све силне поклоне и дарове. Мане није било ни викању Неђељка Ђукића Бембе и осталих масловарских неимара.

“Зали мајсторе, боље иде”, подвикнуо би домаћин додајући чашицу “препеке” првом до себе и све тако редом горе до шљемена и главног мајстора.

Традицију су настављали и мајстори млађе генерације – све до Миће Чупића и других масловарских неимара. Све би се лијепо и весело завршило и навијек памтило, а у кући домаћина посебно.

Требало је ипак доћи од темеља до шљемена. Темељ се није могао закопати без акције и комшија, а први коп и благослов градњи дао би неко старији, обично отац сину.

У складу са обичајем, на темељ се морала приложити жртва. Осмица Ђубо би за ту прилику имао најбољу понуду “брава”. Ако си код њега наручио, ето ти Осмице у цик зоре да дочека домаћина, а онда га благосиља, наравно уз чашицу жестине.
Обичај се није смио занемарити, па како било да било. Градило се и радило као у увијек с муком попола. Чини ми се тада посебно.

Цигла би се пекла горе на Мјешакушама. Свака кућа је имала своју кречану за гашење живог креча, а алати и друга средства све на ”ручни” погон. Што боље нагазиш глину и што имаш бољи калуп – цигла би била квалитетнија.
Живи креч је био најбољи из Kарановца, па се памте бројни кречари из тог краја који су у Масловаре довозили креч и давали савјете како набоље загасити И припремити.

Грађа се ручно тесала и то од биране “јапије”. Најдраже ми је било кад би ми ђед Станимир дозволио да сједнем на онај облац и да не дам да се окреће – док његов брадвин прецизно клизи низ миришљаву боровину.

Kланфа је обезбјеђивала и учршћивала све дрвене спојеве.
Kод мајстора Цоје, чувеног масловарског ковача, морао си чекати на ред за кланфе. И наковањ и кланфа би се зажариле, а цијукање Цојиног чекића ођекивало би цијелим Трешњицама.

Мутионица, повелик плитки дрвени сандук, била би мјесто за спремне и наочите момке. Требало је по оцијели дан мијешати малтер само да мајстор не би чекао.
Други би спремно чекали са “каселама”, опет дрвени сковани сандук са издуженим ручкама за ношење.
Наравно, и данас се ради и гради. И никад бољих кућа, рекло би се. Све увијено, са равним крововима и све обучено у неку шарену фасаду. Лијепо да љепше не може бити.

Али… Гђе је онај Родин рани позив на славље и весеље, гђе су оне свилене рубине, гђе је отац, а гђе син, гђе су комшије? Гђе је цијук Цојиног чекића? Гђе су они наочити момци?

Kуће су тамо горе у Мсловарама гђе су и некада биле, истина понека добрано оронула, али пркоси и надмеће се с временом. Брава увијек спремна, само се кључар негђе забавио.
Kако су благе душе мајсторске тада и још блажи домаћини, од “црна иза нокта”, зидали темеље љубави и породичном слогом и поштовањем покривали и свијали своја гнијезда среће И задовољства… Дође ми да се опсујем, па ето…

И то баш онако као што би то учинио мајстор Маркан Труње. Човјек и мајстор мекана срца, још мекше душе.

“Изем ти и клипе и дрвље и камење, па и труње”, опсовао би Маркан и сигуран сам на гомилу псовки додао би и ова “ шарена времена”…

Вујадин ПЕШЕВИЋ