ЗОРАНА ТОВИЛОВИЋ: ТРИДЕСЕТ КВАДРАТА ЖИВОТА

“За срећу доста је тридесет квадрата…”

Јесте. И биће. Тридесет квадрата, наших или изнајмљених, у овом или на другом крају свијета. У тих тридесет квадрата, у центру града или негдје у неком сеоцету којег нема на картама, смјестићемо живот и све што он са собом носи у пар кофера.

Кофере живота, један или два, држаћемо у малом предулазу, поред полице за обућу. Знаћеш и ти, као и ја да све што нам треба може стати у два кофера, и да ће на тој полици бити два пара обуће, једнако спремна за пут у непознато, у било које доба, у било који крај свијета, све док корачају у корак. Размишљам да негдје у том предулазу ставимо један хватач снова. То је да дочека и ухвати наше снове, ако они некада одлуче да крену на врата. Направићемо их замку која ће их вратити нама да се остваре.

Кухиња ће бити већ посебна прича, посебно дизајнирана. Неће то бити неки фенси, скупи намјештај који бисмо годинама касније отплаћивали на рате. Биће то неке веселе боје, а на зид ћу написати рецепт за срећу, да је случајно не заборавим скухати.

“У 21 грам душе додати прстохват љубави, пар капљица бисте маште. Оставити да прокључа.

Сервирати топло, уз неколико осмијеха. По жељи зачинити пољупцима.”

Ту ћемо проводити највише времена. Имаћемо полице, много полица. На полице ћемо смјештати теглице за зачине. У првој до зида држаћу шећер. Њиме ћемо засладити наше дане. До шећера ћу сипати вегету, она ће дати посебну арому нашој заједници. До вегете још једна теглица, а у њој брашно. Њиме ћу ти мијесити колачиће среће по неком кинеском рецепту са интернета, као да ће то бити потребно, јер ти ћеш, надам се бити такав, да ће и непечено тијесто имати окус среће. У једну теглицу ставићу и мало соли. Требаће нам да њоме осолимо сузе којима ћемо испирати из душе све оно што повремено треба да истече. До соли ће бити бибер, јер биће ствари због којих ћемо бити љути. И то је у реду, вољећемо и њих. На горњој полици пар теглица, једна до друге, а у њима рузмарин, босиок, нана, ловор, клинчићи… Додаваћу по прстохват свега, по Рајкином рецепту, претвараћу се да знам неки тајни, онда када будеш питао због чега је тај кухани пасуљ другачији од свих које си до тад кушао. Тврдоглаво ћу одбијати да ти одам тајну, мада, можда ћу ти некад шапнути на ухо док будеш спавао. Наш живот ће бити спектар најразличитијих укуса, арома, а нас двоје вјечити и непоправљиви хедонисти.

Имаћемо и малу трепезарију, са малим столом, четири столице. Негдје, у неком ћошку ставићу једну стару фотељу. Биће вјероватно она типична, безвременска, као из црно-бијелих филмова. Знаш, она коју кад видиш помислиш да има душу. У њу ћу се смјестити у зимским данима, и ногу умотаних у ћебе или подигнутих на радијатор читати ти поезију. Хватаћеш ме за руке, извлачити из фотеље и тада ће трпезарија постајати плесни подијум. Нема везе што нема музике, и што не знамо кораке. Музику ћемо чути у глави, а кораци ће се сами пратити.

Спаваћу собу ћемо намјештати ти и ја самостално. Редовно ћемо помјерати и окретати, правити размјештај ствари. Читаћемо вјероватно да, по Фенг Схуију кревет треба да буде окренут према сјеверу за бољи, квалитетнији сан и љепше снове. Неће знати тај Фенг Схуи да се најчвршће спава на твом рамену, и да управо ту моја глава снива најљепше снове. Испод кревета двије кутије од ципела, али неких великих, татиних вјероватно. Препуне писама, разгледница које смо размјењивали и жељно ишчекивали када бисмо били физички одвојени. На зиду ћемо имати много, много фотографија на које ћемо бити поносни. Свака ће бити својеврсно умјетичко дјело, јер ће из сваке исијавати љубав. Гријех је да ти ухваћени моменти среће чуче у албумима и чекају да неко отресе прашину са њих. Имаћемо велики прозор, биће свијетло и сунчано. Молим те, буди такав да ми сунце сија кроз тај прозор и онда кад се дан не разликује од ноћи због тамних облака. Имаћемо навику кроз тај прозор дуго гледати небо. Молићеш ме да одаберем пар звијезда које би ми скинуо и поклонио умјесто наушница. Ја ћу одлучно одбијати, јер истргнути звијезде из свемира којем припадају бољело би једнако као када би неко покушао истргнути мене из твог наручја који ће бити мој лични свемир, а ја звијезда Даница. У кишним данима једноставно нећемо устајати. Вољећемо кише. Свака кап која стидљиво склизне низ прозор носиће по кап твог мириса, по грам твоје љубави и ноте пјесама које ће нас спајати. Мораће. У сваком вјетру биће твог шапата и Антићевих стихова.

Слупчаћемо се у тих тридесет квадрата. И у њих ће стати све, обећавам ти. Све оно што нам је потребно.

Ти и ја, тако исти, а опет тако другачији од остатка свијета. Свијета који ћемо заједно мијењати.

Ти и ја. На том кревету до прозора, окренутом према сјеверу по Фенг Схуију. Између нас на малом јастучићу дисаће вјечито поспано и немирно створење са твојим очима и мојом косом.

Ти и ја. Тридесет квадрата, изнајмљених, али наших. Јер породица кућу чини домом.

Ти и ја. Не знам кад. Не знам ко си, које си вјере, боје коже, какве су ти очи. Можда смо се већ срели. Можда се тражимо подједнако.

Можда ми као утвара дођеш, негдје пред зору. Уђеш без куцања, навучеш топле чарапе на моје промрзле ноге, покријеш, пољубиш у чело и нестанеш. Не знам.

Једно знам.

Ти ћеш бити мој бијели дан, сунцем обасјан и увијек ведар. Ја ћу бити твоја црна ноћ, касни сати, звјездано небо и звијезда Даница. А између нас биће педесет нијанси љубави. Испод нас цвјетна постељина веселих боја. Изнад нас свемир, заједнички Бог. Иза нас неумољива и немилосрдна прошлост. Испред нас цијели живот.

Живот у тридесет квадрата.

Зорана Товиловић