БОЈИЋ: О РАДУ НЕДЕЉОМ, ПЕТКОМ УОЧИ ПРАЗНИКА И ПРАЗНИЦИМА ОБИЉЕЖЕНИМ ЦРВЕНИМ СЛОВОМ

Сваки дан у години је посвећен светим Божијим угодницима или неком спасоносном догађају. Ипак нису сви дани, односно празници,једнаки. Неке поштујемо као празничне дане, док су други тежачки или радни дани. Наша Света Српска Православна црква има данас укупно 36 (или 38,ако  се узму у обзир Васкршњи и Духовски уторак) празника, плус 49 недеља, које се штампају црвеним словима и бројевима, и који су званични заповједни празници за Српску цркву и њене вјернике. То су да тако кажемо , „нерадни дани“.

Како треба да се ти „нерадни дани“проведу црква јасно изражава у Првој црквеној заповјести, која гласи: ,,Молити се Богу и учествовати у Служби Божијој (Светој литургији), сваке недеље и празника.“ То значи да ове заповједне празнике треба обиљежавати учешћем на Светој литургији и другим активностима Цркве , мисионарским, добротворним, потпуно активно а не „нерадно“.

Осим ових опште обавезних постије и локални заповједни празници, а то су Храмовни празници (славе) у појединим парохијама, посебни завјетни дани у селима и градовима који имају значај само за то подручје а које је одобрила епархијска власт на челу са надлежним Епископом. Народни обичаји имају извјесне садржаје, који имају значај у једном одређеном крају или селу, нису од Цркве одобрени и немају опште обавезујући карактер. Што се тиче одређених петака, у току године, они у народним обичајима имају искључиво обавезу поста. Међутим пошто су сриједа и петак, у току цијеле године (осим тзв.трапавих седмица), обавезни дани поста за све вјернике, то и неких 12 „строго посних петака“, које обичајно право износи, не могу бити од Цркве прихваћено правило. У тих 12 петака не помиње се петак пред Илиндан, већ се у току љета помињу петак пред Ивањдан, Петровдан и Преображење. У сваком случају , ниједан петак уочи недеље или заповједног празника, не може се сматрати „нерадним“, али ни „строго посним“,јер то у црквеним правилима(Типиком) није предвићено ни одређено. Свакако, ако је некоме стало да поштује неки петак, зашто не би у тај дан удвостручио рад, како за себе , тако и за ближње своје, а не да га прославља „нерадно“, да љенчари. Црква благосиља рад, а осуђује нерад, љеност.

Ипак, постоје послови од општег интереса, који се не могу обустављати ни у недељне , ни у празничне дане. То су послови из области здравства, саобраћаја, безбједности, снабдијевања народа водом, енергијом и низ других послова, који захтјевају седмодневну радну недељу. И у вријеме када је наш народ био готово сав аграрни, када су се скоро сви бавили пољопривредом и сточарством, било је послова који се нису могли одлагати, па ни због празника. То су најчешће радови на спремању љетине, прије свега пшенице, сточне хране и још неки послови. Када је требало скупити сјено или пожњети жито у недељу, или на празник народ би говорио:“Урадићемо то , Бога молећи“. То је , по народном схватању, било исто као да су отишли у Цркву, на Службу Божију. Радити и Богу се молити, то је један вид активног светковања празника. У „Житијама светих“ записано је , како су монаси једног манастира проводили вријеме искључиво у молитви, ништа не радећи. У сусрету са монасима једног другог манастира, они се похвалише овим својим подвигом. Монаси из другог манастира их запиташе:“Ви се дакле непрекидно молите Богу! А да ли ви некад спавате?“Монаси одговорише потврдно, а саговорници им узвратише:“Ми имамо вријеме молитве и вријеме рада. И кад радимо, ми се тада молимо Богу. Од плодова свога рада дајемо дио сиромасима,а они се за нас моле Богу док ми спавамо“. Ми смо тако схватили Христову заповјест:“молите се непрестано“. . Свети апостол Павле, који је и сам радио и од свога рада се издржавао, рекао је: Онај који не ради, не треба ни да једе! “ А Христос каже: ,,Отац мој непрекидно ради и ја радим“. Значи, рад је врлина, а лењост порок и грех.

Бог не кажњава рад, Бог кажњава љеност. Рад је човјеку задат самим стварањем и као што Бог ради кроз сву вјечност, тако је човјек дужан да ради у току свог земаљског живота.

Што се тиче рада недељом и празником постоји правило“шест дана ради и свршавај своје послове, седми дан је одмор Господу Богу твоме“.

Углавном се говори и у народу је устаљено мишљење да на дан некога Светца(који су означени црвеним бојом у календару) не ваља да се ишта ради, а то подразумјева кућне послове као што су нпр. упалити веш машину, чистити прашину, усисавати, пеглати, прати прозоре па чак и прати косу. Сама претјерана ревност по питању дозвољених послова у дане празника прелази у фарисејство, гдје фарисеји за вријеме празнуика не би ни стољњак истресали а са друге стране су имали слуге, такође јевреје, који су те обавезе морали да ураде умјесто њих, иако су празници и за њих били важни. Постоје неопходни послови који не трпе одлагање, као што су: брига о дјеци, спремање хране, његовање болесника и све што иде у корист наших најближих, јер дјела љубави се не смију одлагати.

Ово значи да ипак од одређене ситуације зависи да ли треба или не треба радити у неком тренутку. Свети апостол Павле каже: „Све ми је дозвољено , али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“.

Рецимо, ако нешто мора да се заврши сад, данас, јер већ сутра може да произведе штету за некога или породицу то може да се одради на било који празник. Наш хришћански Бог је Бог љубави и доброте, и нешто што се дешава позитивно свакако ће и Њему бити драго што је урађено па макар и на велики празник. Међутим ако постоји или имате подједнако добру опцију да тај посао урадите на неки други дан немојте радити на црвено слово.Онај ко није духом и тјелом са Богом џаба му је да не ради уопште.

Суштина црквеног празника је учешће у Светој литургији и прослављању Бога који се показао кроз дјела светаца. Да би се ово наведено постигло, логично је да се прекину остали послови и активности. Људи гријеше и када на црвено слово не раде а при томе ни не помисле на Бога и Цркву. По завршетку Свете литургије остатак дана не треба провести узалудно, већ треба радити нешто смислено и добробитно.

Бог није рекао, недељом и празницима када мене славите немојте да перете веш. Ако би поједноставили ствар, порука би била „да би могли да славите Мене, да би сте се посветили молитви и једни другима, те да би се одморили, већи дио дана немојте да радите тешке послове“ (некадашње прање веша на руке,рад у пољу,итд).

С обзиром да у данашње вријеме прање веша није нешто што умара никога осим веш машину, а Божији закони за њу не важе, сви ви који поштујете црвено слово не радећи ништа тај дан а не отиђете у Цркву на молитву и посветите молитви већи дио дана, само „не прање“веша на црвено слово је више него бесмислено и превазиђено.

Црквена заповјест о празновању великих празника подразумјева остављање свакодневних послова али само за то да би се имало времена за одлазак у цркву и на Свету литургију. Само сједење код куће ради „црвеног слова“(а у скорије вријеме и подебљаног црног) и не одлазак на богослужење представља злоупотребљавање црквене заповјести,и само је изговор за љенчарење.

Размишљање и вјеровање да Бог представља „страшног судију“ који једва чека да казни некога ко је радио на црвено слово је нешто потпуно незамисливо. При том не кажем да Бог не кажњава(тј.награђује по заслузи)људе и да никога није казнио(наградио по заслузи),  али те ствари нису тако просте и једноставнеда чим неко ради на црвено слово одмах доживи неку несрећу. Чак ни један свештеник неће рећи – не кухај на црвено слово, нека једу сутра или немојте прати суђе, нека смрди мало јер то би било сулудо.

Нажалост живимо у таквом свијету да данас људи морају да раде и недељом, и на црвена слова. Али ако неко може слободно да изабере да ли ће радити на црвено слово, или свету Недељу а не славослови Бога то није добро, првенствено јер је изабрао да му тај дан прође као и сваки други дан.

Дарко Бојић