26. март, Дан подршке особама са епилепсијом (Љубичасти дан)

Љубичаста боја лаванде, која је међународна боја епилепсије, изабрана је за обиљежавање дана, а повезује се и са осјећајем усамљености који се често јавља као посљедица друштвене стигме и изолације обољелих од епилепсије.

Обиљежава се 26. марта на свим континентима и у више од стотину земаља свијета те је проглашен најутјецајнијим међународним даном у сврху подизања нивоа освијештености о епилепсији.

Дан је основан 2008. године иницијативом дјевојчице Касиди Меган, њених родитеља и Удружења за епилепсију из Нове Шкотске у Канади. Због осјећаја усамљености и неразумијевања, Касиди која је тада била деветогодишња дјевојчица с епилепсијом, изразила је жељу да свима говори о епилепсији и да покаже како се људи с епилепсијом не разликују од других људи.

Због наведеног је Касиди одлучила открити како она у своје слободно вријеме воли глумити у рекламама и филмовима, играти се вани са својим пријатељима, бринути се о својим љубимцима и проводити вријеме са својом породицом. Током прошле четири године Касидино лице се смијешило са хиљада плаката и слало поруку „Желим да људи знају да ниси сам ако имаш епилепсију!“

Стотине различитих организација у различитим земљама свијета су препознале вриједност и важност те поруке и придружиле се обиљежавању манифестације „Љубичастог дана“. 26. марта људи из цијелог свијета носе љубичасто како би пружили подршку особама с епилепсијом, у многим школама одржавају се предавања, организују се концерти, плесови, вечере, шетње, утрке и други спортски догађаји обиљежени љубичастом бојом и предметима.

За обиљежавање дана изабрана је љубичаста боја лаванде која је интернационална боја епилепсије, а исто је тако повезана и с осјећајем усамљености који се учестало јавља као посљедица друштвене стигматизације и изолације особа с епилепсијом. Као посебан циљ овогодишње манифестације „Љубичастог дана“, Касидy је навела потребу да се промијени начин приказивања епилепсије на телевизији, књигама и у другим медијима гдје су епилепсија и живот особа с епилепсијом приказани на лош начин што још додатно отежава настојање да се људе исправно образује о епилепсији и како помоћи особи која има епилептички напад.