Милорад Стојадиновић ни поред губитка вида није изгубио вољу за животом

Свакоме је његов проблем највећи, каже стара изрека, али како вијеме пролази, они пријашњи нам постају све мањи, док су надолазећи све већи, а ми никад задовољни.

Милорад Стојадиновић из Котор Вароша два пута је на својој кожи осјетио шта заиста значи бити у великој невољи и наћи се у немилосрдним раљама животне буре.

“Десно око сам изгубио 9. октобра 1992. у прошлом рату у БиХ, а лијево 18. јануара 2014. године у лову несрећним случајем и остао сам слијеп”, присјећа се Стојадиновић када је остао без највреднијег чула.

Било му је, признаје, јако тешко да се навикне на ту чињеницу с обзиром на то да је вид изгубио касније у животу и да није рођен као слијеп, али је, како каже, уз помоћ супруге и двоје дјеце наставио даље и ево трећу годину корача стазама живота уз њихову безусловну помоћ, пишу ”Независне новине”.

“Психички је најтеже навићи се на чињеницу да више не видите, али супруга и дјеца су моје очи”, прича Стојадиновић. Своју кућу и двориште, каже, познаје јако добро, а и када оде на село код родитеља и тамо познаје добар дио дворишта.

“Изван дворишта не излазим нигдје без помоћи супруге и дјеце, на које се од тренутка несреће највише ослањам, тако да нисам имао ни повреда ни инцидената”, прича Стојадиновић.

Многи људи након губитка вида промијене смјер својих дотадашњих активности, па је тако и Стојадиновић покушао да свира хармонику, али му, каже кроз смијех, у недостатку адекватног учитеља није ишло баш најбоље.

Овај храбри четрдесетчетворогодишњи човјек одлучио је да уради нешто за себе па је кренуо на обуку на Брајевом писму, коју организује Градска организација слијепих Бањалука. Сада је, прича, тек на почетку, али с временом ће, нада се, да научи све више и више.

“Научио сам слова која смо радили, а радили смо их неколико слова. Нисам мислио да ћу моћи да научим и да се снађем, али сам успио у томе”, прича Стојадиновић, којег ни путовање из Котор Вароша није спријечило да учи и похађа часове. Након ове обуке моћи ће, каже, да чита литературу на Брајевом писму и да уведе нове активности у свој живот.

Чулом додира за стицање знања не служи се само Стојадиновић, већ многи полазници обуке на Брајевом писму.

“Ови курсеви су најнеопходнији за особе које касније изгубе вид пошто су оне у том тренутку практично неписмене ако не науче Брајево писмо јер не могу да читају више, не могу да се служи више класичним писмом”, истиче Радомир Радановић, координатор Градске организације слијепих Бањалука.

Људи који нису рођени слијепи се, каже Радановић, нађу у тешкој породичној и психолошкој ситуацији па им ова организација представља велики ослонац у даљем животу.

“Њима је једино у глави и када лијежу и када се буде како не виде, а ми им покушавамо помоћи да схвате да свијет није пропао и да је то проблем који се може превазићи”, прича Радановић.

Дешава се, каже, да многе од њих напусте и пријатељи и породица па се тако нађу у јако тешкој животној ситуацији.

Тешке животне ситуације потресају људе који трновитим степеницама настављају да се пењу даље и показују да су јачи и од себе самих, док се већина данашње омладине највише брине да ли је сигнал интернета јачи у ћошку или на средини собе.