ПОТРЕСНА ПРИЧА ЈЕДНЕ УЧИТЕЉИЦЕ: Госпођо, данас сте мирисали као некада моја мајка !!

Звала се госпођа Нада. Првог дана школске године у петом разреду својим ученицима испричала је једну лаж. Попут већине учитељица рекла је дјеци да их све подједнако воли. Али, то је немогуће јер је у првом реду за клупом на свом мјесту сједио дјечак, по имену Марко.

Госпођа Нада је проматрала Марка претходне године и примијетила да се ријетко игра са осталом дјецом, одјећа му је неуредна и да се не купа редовно. Марко је такођер знао бити неугодан. Дошло је до тога да је госпођа Нада заиста уживала да пише велике масне јединице црвеном хемијском оловком на његовим задацима.

У школи гдје је госпођа Нада предавала, наставник је на крају године био дужан да прије него што напише своје мишљење о сваком ученику, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Нада је оставила Марков извјештај за крај. Када га је прочитала доживјела је велико изненађење.

У првом разреду, за Марка је писало, “Марко је бистро дијете и увијек се смије. Уредан је и лијепо васпитан. Право је задовољство познавати га”. У другом разреду, “Марко је одличан ученик, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизљечиво болесна”.

У трећем разреду, “Тешко је поднио смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промијени, то ће се лоше одразити по њега”. У четвртом разреду, “Марко се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много пријатеља и понекад спава на часу”.

Госпођа Нада је сада схватила у чему је проблем и постидјела се. Још јој је горе било када су јој ученици донијели божићне поклоне умотане у украсне папире, сви осим Марка који је свој поклон донио неспретно умотан у обичну папирнату кесицу. Госпођа Нада је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих.

Нека дјеца су се почела смијати када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, гдје су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дјечији смијех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је ставила себи на руку.

Марко је остао посљедњи послије школе да би јој рекао:

“Госпођо Надо, данас сте мирисали као некада моја мајка.” Пошто су дјеца отишла, плакала је скоро сат времена. Од тог дана је престала предавати дјеци. Умјесто тога почела је учити их. Госпођа Нада је обратила посебну пажњу на Марка. Како је радила с њим, тако је живнуо. Што га је више потицала, брже је напредовао. На крају године Марко је постао један од најбољих ученика у разреду. Поред тога што је слагала да подједнако воли сву дјецу Марко је постао њен омиљени ученик.

Сљедеће године је пронашла Маркову поруку да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу.

Шест година је прошло прије него што је добила нову поруку од Марка. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. Послије четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оцјенама. Увјеравао је госпођу Наду да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. Писмо је било потписано са дипл. инг.

Али, овдје није крај причи. Стигло је још једно писмо тог прољећа. Марко је рекао да је упознао једну дјевојку и да ће се вјенчати. Објаснио јој је да му је отац преминуо прије неколико година и питао је госпођу Наду да ли би пристала да на вјенчању сједне на мјесто обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је госпођа Нада пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.

Загрлили су се и Марко јој је шапнуо:

“Хвала госпођо Надо што сте вјеровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осјећам посебним и да могу постићи нешто у животу”.

Госпођа Нада, је са сузама у очима, шапнула:

“Марко, гријешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Прије тебе ја нисам знала како да учим друге”.