Ранко Товиловић: Некада и сада
Тог хладног и кишовитог септембарског јутра 1920. године висока и дугокоса дјевојка широког осмијеха отвори врата зграде чији зидови још мирисаху на прашњава рударска одијела. Тек адаптирана рударска зграда била је прва масловарска Основна школа. Љубица Мазаловска, прва учитељица те школе, њежно, мајчински, помилова дјечака који стајаше на степеништу, до самог улаза. Био је бос са широком пртеном торбом на леђима. Многи нису имали никакву торбу. Неке су довели родитељи док је један дио дошао у школу мада су и сами поодавно могли бити родитељи. Сви су гледали у таблу на којој је писало Народна основна школа у Масловарама. Нико, наравно, сем учитељице није ни знао прочитати име своје школе. Учитељица поздрави своје будуће ученике и позва их у школу. Уђоше изненађени тек постављеним дрвеним патосом који бијаше премазан уљем којим су рудари подмазивали уређаје у електричној централи. У бројним масловарским кућама, осим оних у рударској колонији, није било патоса већ обична земља изнад које су стајале дугачке црне вериге. Учитељица дуго разговараше са својим преплашеним ученицима, покушавајући прво да их охрабри и ослободи страха. Неки су јој вјеровали и брзо се адаптирали док су други изражавали скепсу, не вјерујући непознатој дјевојци обученој у прелијепе свијетле градске хаљине.Она, иако без потребног учитељског искуства, лако управљаше њиховим емоцијама и након неколико дана они постадоше једна породица. Био је то зачетак љепшег и бољег живота масловарских сељака и оних са рударским пијуком у рукама, али и оних са плугом у црним жуљевитимрукама. Тих вечери, пуне мјесечине, масловарске рудничке уличне жаруље су свијетлиле јаче, љепше, топлије. И док су дјеца уморним родитељима препричавала своје прве школске дане учитељица Љубица је тадашњим просвјетним властима састављала свој први извјештај о раду. Први такав сачуван је из 1922. године. На, сада већ давно пожутјелом листу папира, извјештава их да новоотворенамасловарска школа броји 41 ученика, од чега је 30 дјечака и 11 дјевојчица. Њих 28 било је разврстано у први разред…
…Много година касније…Тог првог септембарског јутра 2017.године отварају се велика алуминијска врата на масловарској Основној школи. Ни трага од кише, хладне, јесење, као оне са почетка приче. Сунце немилосрдно пече. Свјеже окречени и украшени зидови, очишћени подови, аутоматско звоно за објављивање почетка и краја часа, кабинети за наставнике и ученике, бројна информатичка помагала. Школа напросто блиста. Ни трага од прашњавих рударских одијела као некада. Учитељи излазе да дочекају своје ученике. Сви ученици, па и они који први полазе знају прочитати име своје школе. Врло мало родитеља је допратило своје ученике, углавном су они који су довели ученике првог разреда. У рукама им мобилни телефони на које често бацају погледе. Не интересује их оно што учитељи говоре, као да живе у неком свом, виртуелном свијету, као да су пред школу дошли да „отаљају“ неки неодложни посао, досадан као јесења киша. Врло брзо ученици уђоше у школу, нико није био уплашен нити босоног, нико није имао широку торбу пртењачу. Модерни претешки руксаци били су им на леђима. Млада учитељица, слична оној са почетка приче изброја своје првачиће. Петнаест, готово два пута мање него 1920. године. И то никог не забрину. Друштво поново утону у свакодневну колотечину не дозвољавајући да ишта наруши привидно складни мир. „Мртво море“, узвикнуо би Домановић и написао нову приповијетку за коју материјала, овдје, има напретек.
Ранко Товиловић