Андреј Модић: Волио бих да побједим брата у вјечитом дербију
Гост редакције Центра за културу, спорт и информисање био је Андреј Модић, један од најбољих фудбалера са подручја општине Котор Варош, чији таленат је препознао и вишеструки освајач Лиге Шампиона и првенства Италије, један од највећих фудбалских клубова свијета, Милан. Искористили смо ову прилику да му поставимо неколико питања, да се подсјетимо његових фудбалских почетака у Ф.К. Младост, одласка у Милано, играња за репрезентацију Босне и Херцеговине.
Тренутно се припремаш и тренираш на стадиону Ф.К. Младост, на коме си направио своје прве фудбалске кораке. Колико си тада имао година и какве те успомене вежу за тај период?
Андреј: Мислим да сам имао пет година, када сам почео тренирати фудбал у Ф.К.Младост и увијек сам срећан кад се вратим у свој град, јер за њега ме вежу најљепше успомене, на фудбалски клуб, на људе са којима сам одрастао, на крају крајева, они су ми помогли да дођем до овога гдје сам данас.
-Ко ти је био први тренер?
Андреј: Моји први тренери су били Бранко Понорац и Игор Вученовић.
-Да ли се сјећаш свог првог гола у дресу Младости?
Андреј: Мислим да је то било на „Џајином“ турниру у Бања Луци, у финалу турнира против бањалучког Борца
-Послије одличних игара у млађим категоријама Ф.К.Младост, заједно са млађим братом Михаелом, одлазиш у великан Милан. Какав је осјећај био, кад из једног локалног клуба, пријеђеш у тако велики клуб, као што је Милан?
Андреј: На почетку ми је било тешко, да се не лажемо. Нисам знао језик, ни ништа. Отишли смо, да не кажем случајно, уз доста среће. Послали смо цд, са нашим играма, тати у Италију, он је знао неког човека, што му је син играо у Милану, позвали су нас на пробу од двије седмице, али су одмах након првог тренинга рекли да остајемо у Милану.
-Онда си прошао све млађе категорије Милана?
Андреј: Да, од своје 13. године сам у Милану, да би са 16 година потписао свој први професионали уговор са Миланом.
-Послије потписивања професиналног уговора почињеш да тренираш са сениорима Милана. У том периоду си тренирао са врхунским фудбалерима. Који фудбалер је најбољи са којим си играо или тренирао?
Андреј: По мени најбољи фудбалер, са којим сам тренирао, јесте Кака. Један од најбољих фудбалера свих времена.
-Постоји анегдота, да си на тренингу провукао лопту кроз ноге Де Јонгу и да је он бурно реаговао?
Андреј: Није баш бурно реаговао, али ми је послије тренинга рекао да то више не радим ( смијех).
-Слиједи одлазак на позајмицу у Вићенцу?
Андреј: Да, онда одлазим у Вићенцу, гдје сам одиграо двадесетак утакмица у првенству и двије у купу.
-Онда одлазиш на позајмицу у Брешу, гдје се ниси баш наиграо?
Андреј: У Бреши сам играо баш мало, одиграо сам само три утакмице.
-Који је разлог што си тако мало играо у Бреши?
Андреј: На почетку је било до мене, а послије до клуба, до управе и тренера , зашто нисам добијао шансу да играм. На моју позицију доведен је Пинци, што је играо у Удинезеу, најскупље плаћени играч Бреше, па самим тим, морао је да буде у првом тиму.
-Планови за сљедећу сезону. Још увијек си под уговором са Миланом?
Андреј: Да, још увијек сам Миланов играч. Причао сам са људима у клубу и они су рекли да је најважније да играм стандарно негдје. Постоје неке понуде, Хајдук Сплит, нешто у Њемачкој и Грчкој. Видјећу још гдје ћу играти сљедећу сезону.
-То значи да би, у случају понуде, и када би се клубови договорили, играо негдје у региону. Црвена Звезда, Партизан, Динамо или поменути Хајдук?
Андреј: У случају да се клубови договоре, играо би у неком од тих поменутих екипа, јер су све то озбиљне екипе.
-Црвена Звезда или Партизан?
Андреј: Звезда, наравно.
-Брат Михаел је навијач Партизана?
Андреј : Да.
-Да ли то значи да постоји могућност да би могли једног дана гледати вјечити дерби са два брата, али у различитим дресовима, ти у Звездином, Михаел у Партизановом?
Андреј: Мени би то било драго да играм на вјечитом дербију против брата и да га побиједим (смијех).
-То није једина разлика између вас двојице. Наиме, ти си играо за репрезентацију Босне и Херцеговине, а брат Михаел је бранио боје Србије. Како је дошло до тога, да један игра за Босну, а други за Србију?
Андреј: Доста смо пута он и ја причали о том. Ја сам гледао како прије да наступим за сениорску репрезентацију и мислио сам да су ми боље шансе у репрезентацији Босне и Херцеговине, а он је већ имао понуду да игра за млађе категорије репрезентације Србије.
-И даље имаш жељу да играш за репрезентацију Босне и Херцеговине?
Андреј: Уколико, са својим добрим играма у клубу, у коме будем играо, заслужим позив, радо ћу се одазвати.
-Да ли имаш неког узора или ко је по теби најбољи фудбалер свијета?
Андреј: Доста сам гледао везни ред Барселоне, како се крећу и пратим све њихове утакмице, тако да су ми њихови играчи, Инијеста, Бускетс, Ракетић и док је био Чави, најбољи на свијету. Барселонин стил игре ми се највише свиђа, а и од малих ногу сам навијач Барселоне.
-Ко је најбољи или најдражи тренер са којим си, до сада радио, вјероватно није овај из Бреше, Броки?
Андреј: Што је занимљиво, Броки ми је био један од дражих тренера, јер сам мислио да ћу код њега добити праву шансу, али после свега, више ми није тако драг. Ако би морао неког да издвојим, био би то Масимилијано Алегри, он ме је тренирао кад сам прешао у сениоре Милана.
-И на крају, када нас поново посјетиш, за неких пет година, шта би волио да будеш тад: Капитен Милана, освајач Лиге Шампиона са Црвеном Звездом или освајач неке медаље са Европског или Свјетског првенства са репрезентацијом?
Андреј: Све што сте ми навели звучи одлично, и не би имао ништа против да ми се испуни било која, од те три наведене ствари, јер су све сан сваког играча. А наравно, не би имао ништа против да се испуне све три.
Женски дио редакције Центра занимала су нека питања, која имају мало везе са фудбалом.
-Које су дјевојке љепше, оне у Милану или у Котор Варошу?
Андреј: Наравно, у Котор Варошу (осмијех).
-Да ли то значи да ти је нека Которварошанка украла срце?
Андреј: Више њих ( осмијех).
-Коју музику слушаш?
Андреј: Све осим репа.
-Да ниси фудбалер, шта би био?
Андреј: Вјероватно би се посветио школовању и завршетку факултета.
-Како си прославио потписивање професионалног уговора?
Андреј: Искрено, на тренингу у спортском центру. Послије сам отишао са породицом на вечеру, ништа специјално. Тако сам прославио и свој 18 рођендан.
-Да ли себи нешто замјераш у досадашњој каријери?
Андреј: Замјерим то, што у неким моментима нисам био довољно посвећен тренинзима и нисам радио сто посто, али то тек схватиш касније.
-У мору голова које си постигао, да ли би могао издвојити неки који је теби најдражи?
Андреј: Један од најдражих голова био ми је против Фиорентине, у „Примавери“ у завршници, који сам постигао из слободног ударца.
Кршић Дејан