Ранко Товиловић: Миленко Стојановић – непоновљиви неимар

Најузвишенија је слава оних који никада нису поклекнули“ (Charles de Gaulle)

Лако је вама Масловарчанима кад имате Миленка Стојановића и питам се само шта ли је сљедеће?“, говорио је у микрофон Бекир Имамовић тадашњи предсједник Социјалистичког савеза радног народа општине Котор Варош, сада те давне 1987. године. Високи општински функционер једва да је изговорио посљедњу ријеч, а испред прелијепе недавно отворене зграде Мјесне заједнице Масловаре ухвати се коло.И није се знало ко је све у том колу. Ред масловарске младости оличене у снажним и мишићавим младићима, ред масловарских љепотица у народним ношњама. Осредње старије жене и мушкарци стидљиво би се хватали у коло, али би се брзо замарали и излазили из њега. Све је одисало неким јединством, неком чудноватом природном љепотом коју ово мало мјесто до тада није запамтило. Прослављао се долазак телефона у Масловаре, прослављао се дан који је обећавао судбоносни поправак живота у највећој и најмногољуднијој мјесној заједници на подручју которварошке Општине. Некако смо се били навикли на такве успјехе. Чак сам у једном тренутку ухватио самог себе у некаквој чудној одсутности, као да сам заборавио да је све ово само прије годину дана био велики и недосањани сан. Као предсједник Савјета Мјесне заједнице био сам и члан Грађевинског одбора који је руководио довођењем телефона у нашу мјесну заједницу. Одједном се сјетих свог сусрета са млађаним електро-инжињером из тадашње Поште под чијом ингеренцијом је и био телефонски саобраћај. Наиме, од Грађевинског одбора сам добио задатак да га сачекам и одведем на обилазак телефонске трасе у село Бодњик. Инжињер, дијете бањалучког асфалта у обилазак трасе пошао је у модерно лакованим ципелама. Кад смо дошли до набујале Језерке коју мој аутомобил није могао пријећи ухватио се за главу. „Па људи моји, јесте ли ви нормални, шта је ово, гдје сте ме ово довели? Гдје ви ово водите телефоне, па ја у Бањалуци имам читаве зграде без телефона гдје за пола сата могу пустити стотине прикључака? Кога ви то имате у управи?“ Гледао сам га неколико тренутака, а онда ћутке пред младог инжињера бацих чизме из свог аутомобила како би могао пријећи Језерку. „Имамо Миленка“, одговорио сам му киван због његове заједљиве констатације…

…Коло пред зградом масловарске Мјесне заједнице било је све веће и шире тако да су се они који су били преблизу морали склањати. Криска, пјесма, весеље, радост. Више нити једно мјесто није далеко, свијет је у Масловарама. Само неколико метара даље, на самом улазу у пошту стајао је Миленко. У руци је држао два комада некаквог папира. За оног ко га не познаје дјеловао је незаинтересовано и свакоме се чинило да га на ову прославу довела пука случајност. Они који су га боље познавали видјели су његов полуосмијех  који је увијек одавао његово задовољство учињеним послом. Спремао се да дође за говорницу и каже неколико реченица, да поздрави госте и свима се захвали, али неке жене га ухватише и увукоше у коло. У једном тренутку срели су нам се погледи и он ми дискретним покретом главе да знак да дођем до њега. „Добили смо два нова захтјева за прикључак телефона“, саопшти ми Миленко уз осмијех који нисам могао разумјети. Саопштио ми је наравно и њихова имена. „Знаш кад ће добити телефоне? Никада то нећу подржати“, одговорио сам 

му. Захтјеви су били од двојице људи који нам нису дозволили да се на њиховом земљишту постави бандера. Био сам огорчен на те људе. „За два дана ће бити сједница Грађевинског одбора“, тихо ће Миленко. Већ сам по његовом говорувидио да ће им прикључци бити одобрени. Он је једноставно био такав. Који минут касније за импровизованом говорницом народу је обећавао нове пројекте. Огроман дио људи у Масловарама га је подржавао, мада је било је и оних који су имали другачије мишљење. Он никада није давао обећања која неће моћи испунити. Иако није био причљив, увијек смо га добро разумјели. У систему који је тада владао, у систему ослањања на властите снаге, акције, иницијативе, он је био свјетло на крају тунела за све грађане, али не само масловарске Мјесне заједнице већ и других. Миленко никада није имао огромну политичку или финансијску моћ, никада није имао неку извршну функцију, али је увијек био на услузи сваком пројекту, свакој акцији, сваком човјеку. Набројаћу само дио пројеката који су реализовани, а да је он био иницијатор и да је руководио комплетним послом: изградња нове стамбене зграде у Масловарама; изградња зграде Мјесне заједнице, амбуланте, матичног уреда, поште и продавнице; изградња телефонсконског саобраћаја у Масловарама; изградња филскутурне сале у школи у Масловарама; аутобуска стајалишта; изградња уличне расвјете; асфалтирање школског игралишта у Масловарама; асфалтирање прилаза школи, стамбеној згради и игралишту; изградња водоводног система у Масловарама; изградња пута за заселак Лауши. Ништа мање Миленко није био активан ни на свом радном мјесту у школи. Први је унаприједио пословање и рад Ђачке задруге која је у то вријеме постизала завидне резултате. Увео је систем топлотних леја у којима су ученици производили расад, а онда то продавали становништву. Новац би се користио за извођење ђачких екскурзија. Миленко је био визионар без премца, човјек немјерљивих заслуга за своје суграђане. Његова ријеч се цијенила и поштовала. У времену послије Миленкове погибије Масловаре су имале бројне функционере, директоре, министре, начелнике, привреднике, али никада нико за Масловаре није урадио ништа, или готово ништа у односу на капитално Миленково дјело. Оно што је он урадио без икакве политичке или реалне моћи други нису хтјели, а све то су имали. Миленко је човјек из народа, човјек који је слушао било свога народа, живио са њим и пролазио све оно кроз шта су пролазили његови грађани. То је довољно снажно утицало на њега да се ангажује и помогне свим грађанима. Такав је био и у школи, на послу, свима је помагао и као наставник и као директор. 

…1992. година, рат, несрећа, бол, патња. Сви страначки прваци утркивали су се како доћи до Миленка и како огромно повјерење грађана које је он имао претворити у свој страначки капитал. Све их је одбио и остао вјеран својим убјеђењима. Имао је невјероватну визију свега што ће се десити. Молио је,упозоравао, указивао на грешке, све је покушао. Иако није био војни обвезник нити је као директор школе био обавезан да се јави на мобилизацију Миленко доноси одлуку да се стави на располагање отаџбини. Као и увијек кад је требало био јој је на располагању, био је на челу својих грађана. Хтио је датидопринос који је, сигурно био изнад његових могућности. Није мислио превише на себе, брига му је била породица и син Дубравко који тек да је био пунољетан. Миленко од непријатељске ватре гине на коти Меокриња, а иза њега остаје траг људскости какав се ријетко види. Масловаре остају без неимара и визионара какав се ријетко рађа. Ускоро ће тридесет и три године како Миленко није са нама, али његова сјена и све што је урадио лебде изнад Масловара и показују да човјек може отићи, али да његова дјела остају. Много ће воде протећи Крушевицом и Врбањом док се појави неко ко ће имати истинску визију и жељу да нешто направи за свој народ, народ који вапајем тражи баш такве људе. А њих већ предуго нема, па нема…