Ранко Товиловић: Миле Ђекановић – срце попут планине

МИЛЕ ЂЕКАНОВИЋ – СРЦЕ ПОПУТ ПЛАНИНЕ

„Поштење одјекује звонко попут звука којим звони фина чаша, искрено, јасно и охрабрујуће“ (народна изрека)

Фудбал је, кажу, најважнија споредна ствар на свијету. Чини ми се, седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, био је јошважнији, још више младих људи га је вољело, а да не причам о публици. На популарне фудбалске турнире ишло је и мало и велико. Бити центарфор, па макар и школског тима, значило је бити изузетно популаран, а богами такви су били и миљеници дјевојака. Оне нису вољеле фудбал, али су и те како вољеле фудбалере…

„Милееее, повежи то, издржите још два минута“, викао је грабовачки фудбалски маг Ђорђо Нарић, први пут у улози фудбалског тренера своје Грабовице. Стајао сам одмах до њега, познавали смо се, био је зет моје породице. Ријетко се тако нервирао. У тренерском дебију, дошао је до финала и то против мојих Масловара, а резултат неријешен, два минута до краја утакмице. Масловарчани, ношени гротлом своје публике, пријетили су да у та задња два минута добију утакмицу. Зато се Ђорђо и обраћао Мили Ђекановићу, стаменом беку своје екипе.Након неријешеног резултата Грабовчани приђоше свом тренеру Ђорђи. Он одреди тројицу фудбалера који ће шутирати пенале, а онда се обрати Мили: „Хоћеш ли шутати први или задњи?“ Сви који иоле познају фудбал знају шта то значи. Најбољи шутирају пенал први или задњи. Очито је да је Ђорђо у њега имао највеће повјерење. „Задњи“, одговори Миле, не размишљајући ниједног тренутка и тако на себе преузе највећу одговорност. На посљедњем извођачу је увијек највећа одговорност и зато тренери за посљедњег извођача бирају најбоље и најстабилније…Извођење пенала ближило се крају. Миле је посљедњи. Масловарско игралиште крцато од публике занијемило је. Лопти прилази Миле Ђекановић. Од њега све зависи. А он, пун неког самопоуздања хладно прилази лопти. Шутира јако, прејако, чинило ми се тада да то ни два голмана не би одбранила. Миле је имао невјероватно снажан шут, сви су то знали. Сви грабовачки фудбалери полетјеше Мили у загрљај. Миле подиже руку и они одусташе, а он отрча до масловарског голмана и загрли га. Призор за памћење. Пробирљивој масловарској публици се тај Милин гест страшно допао. Добио је аплауз као ријетко ко. Тек кад се поздравио са свим масловарским фудбалерима одјури својим Грабовчанима. Сви су били старији од њега, готово голобрадог дјечака, узеше га на руке и подигоше увис. А он се и у тим тренуцима славља и освајања првог мјеста најмање радовао, најмање веселио. Из њега је избијала нека чудна скромност и готово да је имао потребу да се противничком голману извињава јер разумије и њега. Публика је уживала у његовој игри, а срце им је узео својом скромношћу и својим поступцима. Како је на терену, посебно у одбрани био стамен, тако је у нападу био опасан због невјероватно снажног шута. Тих седамдесетих година Милу нисам лично познавао, али смо се као ученици тадашњег Средњошколског центра често виђали.

…Упознао сам га тек кад је постао наставник. И опет на фудбалској утакмици између масловарске и шипрашке школе у којој је био запослен. Након утакмице, на дружењу, сједио је до мене. Дуго смо разговарали. Присјетили смо се масловарске финалне утакмице од које је било прошло нешто мање од десет година. Из сваке његове ријечи избијала је нека чудна скромност, нека људскост коју сам до тада ријетко виђао. На терену жесток, стамен, често ми се чинило да има два срца. Изван терена тих, скроман, ненаметљив.

…Фудбал јесте био Милина огромна љубав, јесте кроз тадашње фудбалске утакмице постао познат, али сводити његове вриједности на фудбалске била би страшна грешка. Он је био невјероватно свестрана личност. Немјерљив је његов допринос которварошкој културној баштини.

Његов избор за предсједника СПКД „Просвјета“ био је право и истинско освјежење тог времена. Он око себе окупља тим људи који осмишљавају и креирају рад тог изузетно важног сегмента друштва. Поставља нове стандарде који, слободно могу рећи, ни до дан данас нису достигнути и у потпуности су издржали искушење времена. Узимало му је то јако много времена, али он једноставно није штедио себе. Као и у свему тако и у рад „Просвјете“ улагао себе цијелог, без остатка, видећи само општедруштвено добро које је постављено испред њега.

Рад у „Просвјети“ шири његове стваралачке видике и он се упушта у нове пројекте. У которварошкој Подручној школи у Забрђу, у школском холу он прави практичну илустрацију живота на селу. То је изгледало толико стварно и толико занимљиво да су многи у ту школу долазили само да фотографишу и виде тај Милин подухват. Никада није за тај сјајни рад заслуге приписивао себи. Увијек би у први план истицао ученике или колеге, а када бисте похвалили све виђено дјеловао је захвално и људски топло.

Када је у разговору са мном 2006. године открио да припрема своју прву књигу био сам одушевљен. Тражио је и моје мишљење. Знао сам да ће та књига имати душу и да ће осликавати оно што је највише волио, стваралачко благо његовог народа. Дуго је радио на књизи, желећи да она постане истинска бисерница времена и народа коме је припадао. У души перфекциониста, пазио је на сваку ситницу, у сваку страницу је уносио своју душу, уносио је дио себе. То није била обична књига, то је израз човјека који воли оно што ради, човјека чије било куца за свој народ.

Миле је био човјек из народа, вјерна копија огњишта које га је родило, вјерна копија истинске маштовитости уткане у сваку пору његовог живота. Тако је настала и његова етно збирка у оквиру породичног дома у Слатини. Неколико пута смо заједнички, готово инвентурски, анализирали сваку стварчицу у тој необичној галерији. Свакој је поклонио своју душу, у сваку је уткао нешто посебно, имао сам осјећај да разговара са тим предметима.

У оном еснафском, занатском или професионалном дијелу свога живота имао је све: и харизму и знање и способност трансфера тог знања према дјеци. Није робовао крутим образовним шемама које уништавају дјечју машту и креативност већ је часове претварао у праве мале породичне радионице и зато је сваки његов ученик постајао човјек, вриједан и користан члан друштва. Било који посао да је радио доводио би га до перфекције, а његова блага нарав просто је лијепила људе за њега.У његову широку и пространу душу могло је стати све: и љубав и патња и брига и бол. За сваког је имао и ријеч утјехе и ријеч охрабрења. Као дијете многочлане сеоске породице морао је да ради, морао је да сазријева прије своје генерације, да се брине о млађима од себе…

Миле је прерано отишао, али оно што је остало иза њега свијетли прејако да би он био заборављен. Обриси његове харизме, љубави, поштења и честитости обасјавају сваки путкојим је прошао, сваку стазу којом је ходио…