„Ако осећаш бол, живиш, али ако осећаш бол других, живо си биће.“

На фотографији није ни сиромах, ни просјак, ни скитница. Ово је најпопуларнији човек с почетка 20.века и велики писац Лав Толстој: један од великана руске књижевности, сви му знају име, мало ко зна изванредну причу иза ове фотографије: У доби од 50 година Толстој је пао у депресију. Његова туга је расла из дана у дан, без разлога. Толстој је био гроф, један од најбогатијих људи у својој земљи, познат широм света, имао је велику породицу, већ је много урадио што кроз своје школе што кроз писање. Ипак је био несрећан. Новац је био ништа, моћ је била ништавна. Видело се да су многи људи имали обоје и били су несрећни. Чак ни здравље није пуно значило; било је болесних људи пуних воље за животом и здравих људи у страху и патњи.

Једног дана, видео је сироче на авенији Афанасевски и пун саосећања одвео га је кући. По први пут након дуго времена био је добро. Заборавио је на себе, своје проблеме, своју тугу. Толстој се од тог тренутка одрекао фине одеће, луксуза и привилегија и почео да води једноставан живот, дајући оно што је имао онима којима је потребно.
„Не говори ми о вери, доброчинству, љубави“, рекао је, „него ми покажи веру у својим делима„.

Толстој је био и први теоретичар ненасиља, који је проповедао братство међу народима, а његове идеје инспирисале су још две личности 20. века, Махатма Гандија и Марију Монтесори. До смрти је помагао људима, зато су многи говорили да је луд. У свету где је једино важно поседовати ствари, па чак и људе, где сви желе узети, а нико не зна да даје Толстој је изгледао као лудак. Једног дана његов стари пријатељ, који је, за разлику од Толстоја, живео у удобности и луксузу, рекао му је: „Чему све ово?“ “Шта те брига за друге. Треба да мислиш на себе!” Толстој је одговорио: „Ако осећаш бол, живиш, али ако осећаш бол других, живо си биће.“