Баћо несебично дијели своју причу и младима поручује: „Не чекајте несрећу да бисте схватили вриједност живота.“
Понекад нас живот натјера да застанемо. Понекад нас живот обори, да бисмо погледали горе. И некад, они који су пали најниже – постану они чији глас се најдаље чује.
Блажен Савановић, у свом окружењу познат као Баћо, говори из срца. Из инвалидских колица. И жели да га млади чују – прије него што буде касно.
Баћо не тражи сажаљење. Он даје поруку. Он шаље позив онима који су пуни живота, жељни адреналина, брзе вожње, добрих мотора, аута и пијанки до зоре – да стану. Да се замисле. Да послушају. Јер говори им неко ко је прошао све то, али не хода више.
Kад смо млади живимо као да нас није брига шта ће бити сутра. Само игра, провод, друштво. Неко остане у спорту, неко оде у дискотеке, а ми смо се одлучили за моторе, аута и брзу вожњу. Нико није мислио да би неко од нас могао пострадати. Kод нас се увијек каже – ‘Нећу ја, не може се мени ништа десити’. И ја сам био један од тих. Мислио сам – ‘неће мени’.
Баћо не бјежи од истине. Искрено признаје да је био површан и у стварима које су му данас најважније.
Ишао сам у цркву – али површно. То ми је била више као рутина. Kаже се код нас – ‘Без невоље нема ни богомоље’. Данас знам колико ми тада није било јасно колико ми треба Бог. Не мислим да сам био добар момак, ни примјер, али мислим да сам био частан. И да ме је кроз страдање Бог довео до спознаје – да живот није само од данас до сутра.“
Да га је тада неко ухватио за рамена, продрмао, рекао: „Стани! Kуда журиш?“ – можда би све било другачије. Али тада као да су му уши и очи биле затворене.Није допирала никаква сугестија до нас. Имали смо неки параван.
А онда – тренутак који је све промијенио. Тог поподнева, била је матура у граду, 28. маја 2016. године. Нико није слутио шта ће се десити. Опијали смо се у једној градској кафани, послије тог сам сјео у ауто и дожио саобраћајну несрећу. Данас вјерујем да се све догодило по Божијој промисли. Јер да је могло другачије – било би. Од тог тренутка почиње његова највећа борба – не само са парализованим тијелом, већ и са мислима, душом, собом.
Задобио сам тешке повреде – пријелом вратног дијела кичме. Руке и ноге не могу да помјерам. Данас поруку пишем једним прстом, из покрета рамена. Иако тијело не осјећам, осјетим да ми Господ даје снагу.
Двије године након несреће, 2018. године, улази у манастир Свете Тројице у Љубовији. Тамо доживљава нешто што му мијења поглед на све. Kад сам крочио унутра, помислио сам – ипак ми је Бог дао шансу. Није ме дијелило много од смрти. Могао сам престати дисати. Али нисам. Добио сам нову прилику – да поправим себе изнутра и покушам промијенити друге.
У свему што је прошао, најјачи ослонац су му – породица, пријатељи и вјера.
Имам родитеље, сестру, брата и њихову дјецу – то су моји темељи. Моја снага. А пријатељи? Пријатељи су мој вјетар у леђа. Људи који ме не напуштају, који ме траже, који ме зову. Kоји се радују кад сам у њиховом друштву. И најважније – монаси. Они су ми показали прави пут. Они су ме сјединили с Господом.
Покушао сам сам. Али не иде. Човјек ништа не може сам. Без Бога – ништа. Са Богом – све.
Било је и оних који су хтјели да га вежу за себе, да му скрену пажњу са Господа. Али, каже – то су искушења. То и јесте посао ђавола – да нас обмане. Да нас одведе од Бога. Да тражимо рјешења код врачара, хоџа, биоенергетичара… а не тамо гдје једино треба – у нашој православној цркви.
Баћо данас не хода, али иде даље – духовно јачи него икад. Обилази манастире, у сваком налази нову снагу. Вјерује да ће једног дана, ако Бог да, са супругом и дјецом ићи истим путем. Сматрам да сам срећан човјек. И да ћу тек бити. Ако ја могу бити срећан у овом стању – може свако. Само је Божија помоћ кључна. И позитиван поглед на живот. Јер срећа је ствар одлуке – не оног што немамо, већ оног што имамо.
На крају, порука младима:
Дивно је имати добар ауто. И ја их волим. И даље их уређујем с породицом и друштвом. Али немојте се такмичити у глупостима. Немојте се тркати, играти животима. Нема побједника на тој стази. Само губитника. Свакодневно млади људи гину. Станите. Размислите.
Срећу данас проналази у духовним књигама, у лијепим разговорима с пријатељима, у тишини манастира и ријечима монаха. Води и страницу „Алфа Вук“, преко које дијели стихове и мисли – и мотивише друге да не одустану.