Књижевна бисерница: Сјећање на велику српску пјесникињу – Десанку Максимовић

Пјесникиња Десанка Максимовић /1898-1993/, члан Српске академије наука и уметности чија се поезија одликује топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу и родољубљем, преминула је 11. фебруара 1993. године.

Завршила је београдски Филозофски факултет и била професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду.

Написала је збирке пјесама „Песме“, „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Отаџбино, ту сам“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Песме из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Ничија земља“ и „Слово о љубави“, збирку приповједака „Лудило срца“, те романе „Отворен прозор“ и „Не заборавити“.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима, а неки од њих били су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић и Бранко Ћопић.

Поезија Десанке Максимовић је и љубавна и родољубива, полетна и младалачка, озбиљна и осјећајна.

Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама „Крваву бајку“, која свједочи о терору окупатора над недужним народом и ђацима у Другом свјетском рату.

За стваралачки рад добијала је највиша државна признања и награде и била је редовни члан САНУ.

Преминула је 11. фебруара 1993. године у Београду. У завичајној Бранковини, гдје је, по сопственој жељи, сахрањена, створила је мало пјесничко светилиште. Њена хумка, подигнута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је мјесто ходочашћа многих пјесника, умјетника, културних радника и поклоника њеног пјесништва.