Котор Варош памти Љубомира Љубу Арсенића званог Жиле

Улица ћути, а кафане више не миришу на старе разговоре, домаћу ракију и оне фине боемске душе које су чиниле дух Котор Вароша. Један од њих био је и Љубомир Љубо Арсенић, свима знанији као Жиле – трговац, боем, човјек широког осмијеха и још ширег срца.

Љубо је припадао оној генерацији људи који су знали како се живи с душом. Није јурио за богатством, али је богатио све око себе – ријечима, дјелима, шалом и топлином. Био је стални гост кафана, али не као пуки пијанац, већ као домаћин и приповједач. Ту су се рјешавали проблеми, помагало се коме је требало, и увијек је било мјеста за још једну рунду и још једну причу.

О њему прича његов пасторак Радиша Ђурић – иако по крвној вези нису били отац и син, Љубо га је прихватио као да јесте. „Никада ми није рекао да нисам његов“, каже Радиша. „Није било подјела, није било разлике – био сам његов син, у сваком смислу те ријечи. И кад ми је било тешко и кад ми је било лијепо, Љубо је био уз мене. Такви се људи данас ријетко рађају.“

Љубо је био човјек народа, али и човјек за народ. Помагао је свима – познатима и непознатима. Ако је неко био гладан – Љубо је знао. Ако је неко имао проблем – Љубо је већ тражио рјешење. Није се хвалио, није тражио ништа заузврат. Једноставно, то је био он – осмијех, ријеч, рука подршке.

Данас, Котор Варош иде даље, али питање остаје: да ли се сјећа Љубомира Љубе Арсенића – Жилета? Оних тренутака у којима је Жиле био душа града, оних дана када су се проблеми рјешавали кафанским разговорима и када су људи били људи?

Вријеме неумољиво брише трагове, али ми који се сјећамо – пишемо их поново. За Љубу. За све боеме који су давали више него што су узимали.

И за Радишу, који зна шта значи бити син – не по крви, него по љубави.

Извор: https://glasrsbih.blogspot.com/2025/04/da-li-se-kotor-varos-sjeca-ljubomira.html