Култура несјећања

Има томе четири деценије кад ме моја тетка Мира, тада омиљена наставница историје у подручној Основној школи „Братство – јединство“ у Ваганима код Котор Вароша, а данас на истом послу једнако омиљена у бањалучкој Основној школи „Јован Цвијић“, када ме дакле тетка са својим матурантима повела на екскурзију у Кумровец, родно мјесто „највећег сина наших народа и народности“ Јосипа Броза Тита.

Лаже ко год из ондашњих генерација каже да није био испраног мозга, дубоко индоктриниран и потпуно подлегао пажљиво гајеном култу личности бравара из маленог загорског мјеста, чији су политички таленат и државничка моћ до данас остали недосањани сан свих политичара у покушају на простору бивше СФРЈ. Тако сам и ја био до неба захвалан тетки зато што ћу први међу својим вршњацима посјетити Кумровец и већ по поласку сам почео да вртим по глави како ћу се хвалисати пред друговима и преувеличавати шта сам све видио.

Ал’ изостало је и хвалисање и преувеличавање. Да не лажем и не правим се политички коректан за данашње прилике, родна кућа и родно мјесто врховног команданта и маршала оставили су утисак на основца из провинције, нарочито његова препознатљива статуа у природној величини коју сам до тада виђао на ТВ-у и на гобленима.

Међутим, та усхићеност трајала је свега пар сати или прецизније до доласка на друго одредиште једнодневне екскурзије, а то је Спомен-стратиште Јасеновац. Позитивни утисци из Кумровца потпуно су усахнули пред оним што ме је дочекало у Јасеновцу. Од тада су прошле пуне четири деценије, али повремено као да ми кроз кости прође она страховита језа коју сам осјетио при погледу на фотографије изгладњеле и уморене дјеце и на зарђале каме и србосјеке у витринама јасеновачког музеја.

И данас мислим да нема ништа хладније од студени оног каменог цвијета који доминира спомен-подручјем, као што ми до данас није јасно да простодушни матуранти из ваганске школе којима је то била прва озбиљнија екскурзија у животу и први одлазак мало даље од куће, од Јасеновца до повратка кући у аутобусу нису пустили готово ни гласа.

Умјесто очекиване разиграности и пјесме, незамисливо су ћутали или једва чујним шапатом размјењивали тек понеку ријеч. Нико им у Јасеновцу није држао политичке говоре, поготово не запаљиве, јер су сви остали под утиском онога што су виђели и чули од кустоса.

Од тада је прошло четири деценије, а у недјељу ће се у Доњој Градини у организацији Владе Републике Српске обиљежити осам деценија од пробоја и ослобађања јасеновачког логора који је по ужасима превазишао и по злу надалеко чувенији „Аушвиц“.

Нажалост, све досадашње власти Републике Српске, међу којима је најодговорнија актуелна зато што је најдуговјечнија, нису ни приближно колико су биле обавезне гајиле културу сјећања на српско страдање у систему логора „Јасеновац“, због чега јасеновачки геноцид још није заузео најзначајније мјесто у националној свијести српског народа. Тешко да ће и заузети зато што ђачке екскурзије не иду ни у Доњу Градину, камоли у Јасеновац, али у првом реду зато што ћемо сви који у неђељу дођемо у Доњу Градину умјесто говора којима се одаје почаст и показује пијетет према невиним жртвама усташких злочина, слушати мантре о патриотама и издајницима. И зато нам не треба никакав Шмит поред нас оваквих какви смо!

П.С. За посебан текст је то што од оне музејске поставке која је прије четири деценије у дјечарцу из провинције пробудила језу и оставила га без ријечи данас нема ништа, јер је већина зарђалих кама, србосјека и других експоната преко Вашингтона и Загреба на крају завршила негдје у мрачном депоу јасеновачког музеја у којем скупља већу прашину него некада у Архиву Републике Српске.

П.П.С. У низу политичара за којима нико не би жалио када би их Бог прије времена узео себи, Бог је узео јединог за којим жале сви. Срђане, боли, раскиде душу…