РАНКО ТОВИЛОВИЋ: МИРОСЛАВ – МИРО ПЕЈОВИЋ – МАЕСТРО ДУШЕ

Котор Варош је у својој богатој историји имао бројне људе који су се по неком свом знању, таленту или друштвеној активности увијек истицали од других. Несебично су нашем граду поклањали дио себе, онај најбољи дио, доприносећи укупном напретку заједнице. Махом су то „мали“ и „обични“ људи, али често испред свога времена, носећи зубљу која је често била и превелика за њихова нејака плећа. У ери друштвених мрежа, ријалити звијезда, у времену у коме се све подређује успјеху и слави о таквим људима нико не пише. Од овога броја уводимо сталну рубрику „Моји сапатници“. У тој рубрици своја виђења тих људи даће Ранко Товиловић професор српског језика у масловарској Основној школи. Он се сматра сапатником у времену са тим људима и већ је писао један такав текст посвећен покојном професору Марку Зељковићу. Товиловић је познат као писац кратких прозних врста за које је добио бројне награде и признања. Аутор је и двије књиге. Бави се лекторисањем и рецензијом књига те књижевном критиком.

МИРОСЛАВ – МИРО ПЕЈОВИЋ – МАЕСТРО ДУШЕ

Само умјетник може одгонетнути смисао свијета“ (Фридрих Леополд)

Средина је осамдесетих година прошлог вијека. Которварошка Основна школа „Братство-јединство“ братимила се са Основном школом „Франце Прешерн“ из Крања. У поводу Дана школе словеначки наставници дошли су у посјету својим которварошким колегама. „Не…не и не, ово му никада нећу опростити“, грмио је Миленко-Мишо Павићевић, директор поменуте школе. „Није ово први пут, па сви су ми се смијали, шта ће ми рећи људи из Комитета?“ Група наставника којима се обраћао једва да је задржавала сузе од силног смијеха. Један међу њима смртно озбиљан, мршави дугајлија, ријетких бркова отпухну дим поодавно нагорјеле цигарете. Правио се као да се то њега не тиче, као да управо он није изазвао бијес директора. Пејовић, млади наставник музичког још једанпут је „подвалио“ директору. „Убацио се“ се међу наставнике из Словеније са којима се директор поздрављао и љубио. Директор Павићевић, пословично расејан,  то није очекивао нити примијетио, поздравио се са Пејовићем и кренуо да се пољуби са њим. Открио је „превару“ тако што је случајно на лицима одушевљених наставника видио чудне осмијехе.  Али, било је касно, Пејовићев штос је, по ко зна који пут  упалио… …Почетком деведесетих у породичној кући аутора ових редова радила је мала мјешовита сеоска продавница. Група которварошких наставника на челу са Пејовићем дошла је до Товиловића како би и он   на са њима ишао на заједнички излет, неко дружење. На излогу продавнице стајале су велике сеоске чизме зване прагаре или рударке, биле су на распродаји и изнад њих је било написано „јефтине чизме“. Пејовић неколико пута погледа у чизме, а затим их узе и однесе у школски комби који је стајао испред продавнице. Сви су мислили да жели да купи чизме мада никоме није било јасно зашто би му требале тако велике чизме намијењене, углавном сеоском становништву. А онда се обратио трговцу: „Видио си, однио сам оне чизме“. „Нека си, повољне су, на распродаји“. „Нисам их однио због распродаје већ што пише да су Јефтине, а ти знаш да је Јефто мој отац па да му их понесем“. Већина присутних је „умирала“ од смијеха, а Пејовић смртно озбиљан проговори: „Стари, стари, баш ме обрука“. Још један његов штос разгалио нам је душу и срца, отишли смо на излет, а на њему је доминирала тема „Јефтиних чизама“. Кад смо се уморили од фудбала, а и попила се која Пејовић из комбија донесе гитару. Ливадом се разли звук чаробног инструмента и још чаробнијег истинског, природног умјетника. Ред вицева, па смијеха, гитаре, пјесме. Тај човјек је имао све и све је било у том једном човјеку. И људскост, и душа, и умјетност и огромна и неограничена љубав коју је, кроз неку чудну несебичну енергију дијелио свима око себе. Да му се и дивиш и завидиш. Његова проста и широка душа била је нестварно добра. Он је свима био пријатељ и у скуте његове ширине све је могло стати. Спортски новинар би рекао да је створен да прави разлику. Он није био класични умјетник, он је био маестро душе. У свему што је радио Мирослав је био фасцинантно прецизан, инжињерски тачан. И све је то изгледало некако просто и једноставно. Музика му је била живот, волио ју је и за њу живио. Он је уствари и радио само оно што је волио. Бројне генерације његових ученика завољеле су ову умјетност само због свог наставника Мирослава. Многи од њих касније ће прославити свој град и донијети награде са престижних међународних смотри. Мирославова заслуга за све то је огромна, боље рећи немјерљива и уткана је у сваку нит те прелијепе бисернице. Посијао је то сјеме музике, али и сјеме љубави, које као и свако сјеме са одгодом даје резултате.

„Буди скроман и тада ћеш бити велики“ и кажу да је скромност хаљина праве величине те да су велики људи увијек били скромни. Слично је било и код Мирослава. Његова скромност никада му није дозвољавала да истиче себе и свој рад. Пречесто је на себе и своја плећа преузимао и бреме које му објективно и не припада, радио би упорно, вјежбао и стварао младе таленте. Имао је невјероватан дар да своје умјетничко знање пренесе на најмлађе, на своје ученике. Са огромним поштовањем односио се према њима, готово, породично. Они би му узвраћали радом и резултатима које су доносили са разних такмичења. Никада те резултате није приписивао себи и често му је било непријатно ако би се вршила њихова глорификација. Он би у таквим ситуацијама увијек своје ученике стављао у први план. Ученици су у њему имали све и наставника и педагога и друга и пријатеља. У еснафском педагошком смислу Мирослав је имао све: и знање и харизму и невјероватну способност трансфера тог знања. И најсложеније проблеме рјешавао би осмијехом, често кроз шалу, имајући пуно разумијевање за уобичајене ђачке несташлуке. Његови ученици би препознавали његову природност, његову добронамјерност и његову спремност да им увијек помогне. Напросто, био је јединствен и непоновљив у оригиналности, а несебичан у даривању свог немјерљивог талента и емоција.

Кажу да се живот не мјери по томе на колико година га развучеш. Можда је то само, ипак,  утјеха за оне који прерано оду, а Мирослав је прерано отишао. Али траг који је за собом оставио говори да се имао рашта родити.

За само неколико дана навршиће се шеснаест прољећа како је Мирослав  отишао у вјечност. Он је, уствари, отишао тамо гдје га је срце одвело, али он није нестао. И зато, погледај у ведро небо, маестро, пуно је плаветнила, а снажни и прејаки као ти никада неће нестати, они остају увијек са нама, у нашим душама, као пламен, водиља и путоказ за прави пут. Теби и твојој племенитој души није ни покој, ни смирај, драги мој, друже, него планина, висока, највиша. Ти си планина био и планина остао. И буди срећан јер неки нови клинци, као некада ти носе гитару на леђима, смишљају нове штосеве и гледају високо у небо. У оно исто небо на које си се тако усправно и поносно попео. И небо је твојим доласком постало богатије. И зато, махни нам свима добри човјече, махни нам свима велики маестро душе. Кажу да људи умиру два пута. Први пут кад физички оду од нас, а други пут кад се о њима престане говорити. Али, маестро, ми, који смо имали част сматрати тебе за пријатеља, нећемо дозволити да се о теби и твоме дјелу престане говорити јер ти си, напросто, легенда, а легенде, кажу,  никада не умиру…