МОЈИ САПАТНИЦИ: ЂОРЂЕ БУГАРСКИ – МАСЛОВАРСКИ МИТ И ЛЕГЕНДА
„Неки људи дођу и тако лијепо утичу на ваш живот да се једва можете сјетити какав живот је био прије њих.“ (Ана Тејлор)
…Ти посљедњи септембарски дани 1977. године никад кишовитији. Прегуста борјанска магла просто се спојила са оном узломачком и изнад мојих Масловара правила неки чудни вунени тепих. И чинило се сваком да снијег неће окаснити. Ништа чудно за овај крај, рекли би старији од мене. Много битније ми је било што сам уписао трећи разред средње школе у Котор Варошу. У исто вријеме у мој комшилук, боље рећи у кућу до наше дошао је нови наставник који је добио посао у нашој масловарској школи. И опет ништа чудно. Таквих долазака било је много, готово на мјесечном нивоу. Долазили су наставници из Србије и Црне Горе готово свакодневно. Једни су долазили други одлазили. Био је средњег раста, уредно његованих бркова и широког рубног осмијеха који га је ријетко напуштао. Био је то Ђорђе Бугарски нови наставник биологије.
Дошао је онако како су бројни тадашњи просвјетни радници долазили у Масловаре, конкурсом, напамет, мислећи да ће се задржати мјесец или два док ту, код куће нешто не искрсне. Сурова школска администрација каже да је Бугарски у масловарску Основну школу дошао 20.9. 1977. а отишао 7.9. 1987. године. Десетак година, рекли би хроничари и мало и много да се остави неки траг. Како се онда десило да Ђорђе постане и остане масловарска легенда која, готово да је прерасла у мит и која никада не блиједи већ се преноси са генерације на генерацију, са кољена на кољено. Откуд толика љубав између Ђорђа и Масловара? Разлог је једноставан.
Ђорђе је Масловарчанима, полугорштацима, често непредвидивим, понудио своју душу. Али не обичну душу већ ону искрену, широку као његова војвођанска равница. Од Масловарчана је добио такву љубав и повјерење које се „странцима“ ријетко и било гдје даје. Од самог доласка у Масловаре нови наставник биологије показује да неће бити пуки епизодиста којих је прије њега било на десетине. Период седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека био је период развоја руралних подручја па тако и наших Масловара. Акције, самодоприноси, самоодрицања и све оно што је користило обичном „малом“ човјеку дешавало се у том периоду. Ђорђе није сједио и са стране гледао те процесе. Активно се укључује и постаје дио сваке акције у тадашњим Масловарама. Доводи се вода у свако домаћинство, пробијају се сеоски путеви, праве се домови културе, аутобуска стајалишта, улична расвјета, описмењава се преостало становништво које још увијек није знало писати. У Масловаре стижу фиксни телефони у вријеме када је и за бројне Бањалучане то био само сан. И не само у Масловарама, тако је било и у Липљу, Гарићима и Ободнику, мјестима у којима су постојале наше школе. У самом врху тих људи који су све ово носили и изнијели био је Ђорђе Бугарски. Његов допринос постаје немјерљив и људи то препознају. Постаје љубимац свих Масловарчана.
Слично је било и на послу, у школи. У том чаробном и магичном кутку, у учионици из које се види само мало парче неба, био је изузетно сналажљив. Директор, педагог, савјетници, колеге, давали су му највеће могуће оцјене. Али, њему су биле битне само оцјене његових ученика. Са њима је правио, па готово, породичну атмосферу. Његови разреди, по правилу, били су најбољи. Часови које је одржавао нису били обични часови, били су праве мале животне лекције. Ученици су га напросто обожавали. Врло брзо, након само четири године рада, проглашен је за најбољег наставника у школи. Године 1981. бива изабран за директора школе. Али не наштиманим политичким конкурсом већ на приједлог радника школе који су по тадашњим правилима бирали директора. Остаће записано да је Ђорђе на тајном гласању за директора добио свих 79 гласова својих колега. Огроман терет пао је на његова плећа. Требало је оправдати толико повјерење својих колега, не изневјерити их. Није се бојао одговорности. Прави себи тим сарадника и доносе храбру одлуку да се иде са прављењем новог школског објекта. Нико тада није вјеровао у такву могућност, али само двије године касније Ђорђе као директор школе отвара нови савремени и функционални школски објекат спреман за кабинетску наставу.
Тада одлучује да, умјесто наставника из Србије и Црне Горе, шансу да домаћим наставницима, Масловарчанима. Доводио их је, запошљавао и кад је могао и кад је то изгледало немогуће. „Ово је ваша школа и она припада вама, ја је не могу вољети као ви. Ми са стране ћемо једнога дана отићи“, говорио је Ђорђе младим масловарским наставницима. За кратко вријеме готово пола наставничког кадра били су бивши ученици масловарске Основне школе. Ђорђу се то вишеструко исплатило. Резултати које је школа у то вријеме постизала у свим областима били су импозантни и никад касније достигнути. Ђачка задруга коју је Ђорђе основао биљежи рекорде у производњи, и бива проглашена за једну од најбољих у БиХ. Млади масловарски фудбалери пласирали су се на финални турнир на Малим олимпијским играма у Тузли што је до тада било незамисливо. Ђачки лист „Развигорац“ и масловарски рецитатори освајају четврто и пето мјесто на републичком нивоу. Математичари, историчари, географи, одбојкши, рукометаши, извиђачи освајају мјеста на регионалном и републичком такмичењу. Због изузетних резултата у свом раду школа тада добија и највеће општинско признање Златну плакету.
Заслугом директора Бугарског настаје тотални препород и у школи и у Мјесној заједници а ауторитет директора расте до неба. Њему то, готово, да није значило ништа јер га властита промоција никада није интересовала. Све резултате најчешће је приписивао другима, сарадницима, наставницима, ученицима, срећи. Али никада себи. Тако је био, ваљда, васпитан. Он је, напросто свима био пријатељ и све Масловарчане је сматрао пријатељима. Када га први пут видиш и упознаш чинило ти се да га познајеш годинама. Ђорђе је, напросто имао све, и част, и карактер, и знање и харизму. У његовој пространој равничарској души било је мјеста за све људе. Био је визионар посебног кова. Ниси га могао наљутити. Изузетак је био фудбал његова посебна љубав. Као ни у животу ни у фудбалу није волио да губи. Увијек је давао више него што објективно може, али је то тражио и од других.
…Па ипак, болећиви син равнице није могао без онога што га је и обликовало, није могао без свог Товаришева, своје Бачке. Мучио се да донесе одлуку да оде иако је Масловарама је имао, готово, све. Посао који воли, пријатеље, углед и невјероватну харизму. Људи су га напросто обожавали. Он је отишао тамо гдје га је срце одвело. Али његово срце више није било цијело. Остало је располућено. Један дио остао је у масловарским брдима, остао је у њедрима поштеног масловарског сељака, полугорштака, тај дио срца је и данас ту, у његовим Масловарама, а други дио је ноћима лутао по бескрајним бачким равницама. Није могао без равнице и вратио јој се. А равница, ко равница. И воли те и не воли те, никад јој ништа не знаш и никада ниси начисто са њом. Често је неправедна према својој дјеци. Са брдима увијек знаш на чему си. Крушевицом ће протећи много воде, оне бистре, чисте планинске, као суза, а неће се појавити неко ко ће масловарско срце отети и узети га као своје, нити ће се дуго појавити неко ко ће као Ђорђе Масловарама дати баш све, и срце, и душу и себе цијелог. Ђорђе је поодавно отишао из Масловара остављајући бројне неиспричане приче, оне приче које се не могу описати ријечима, али Масловаре никада нису отишле из њега. Масловарска легенда о Ђорђу Бугарском зато упорно живи и прича своју неиспричану причу већ 38 година и живјеће. Године јој не могу ништа…
С разлогом…
Пише: Ранко Товиловић