РАНКО ТОВИЛОВИЋ: МИРОСЛАВ МАЛИЈЕВИЋ – НЕПОНОВЉИВИ ВИЗИОНАР
„Наше је само оно што дамо другима.“
Хиландарац отац Митрофан
…Као и увијек нисам га чекао дуго јер је безрезервно поштовао туђе вријеме „Кажеш, директоре (тада сам био директор масловарске Основне школе) битно вам је то тениско игралиште“. Битно и важно, рекох и у даху издеклaмовах све што сам знао о масловарском тениском игралишту. Извадио сам и пожутјелу фотографију игралишта, али и рекета којим се посљедњи турнир играо те давне 1936. године.
Испричао сам му и детаље интервјуа чувене тенисерке Монике Селеш која помиње како се тенис прије Другог свјетског рата играо у једном малом
мјесту поред Бања Луке. Мирослав заћута. И ја са њим. Већ седму годину сам директор школе и више ни сам не знам који ми је ово долазак до
Мирослава Малијевића, директора и власника „Фагуса“ како бих тражио помоћ за школу. Овај пут молио сам да покушамо направити реплику чувеног масловарског тениског игралишта. “Па добро, ако је тако, тражићемо још неког да помогне, али радићемо” саопшти ми. Није ме, наравно, изненадила та његова одлука. Све што
сам икада и у било којој прилици тражио за моју, али и његову школу било је одобрено. Он никада није давао директна обећања “може”, “готово”, “ријешено”, али његово било какво прихватање обавезе значило је и њено остварење. Мене је
много више фасцинирао његов однос према саговорнику. Увијек је то радио са
поштовањем, учтиво, стрпљиво и никада није употребљавао замјеницу “ја”.
Све што се тицало његовог предузећа титулисао је са “ми” што је својеврсна ода и признање свима онима који су заједно са њим стварали бренд под именом
“Фагус”. Само неколико мјесеци касније отварали смо прелијепо масловарско
школско тениско игралиште створено вољом њених бивших ученика. Једва сам
убиједио Мирослава да поставимо, тик уз игралиште малу таблу на којој је писало ко је све помогао изградњу истог. Нити једна разгледница Котор Вароша није се могла замислити без прелијепог масловарског тениског бисера. На самом отварању готово да је био непримијетан, а на апострофирано захваљивање реаговао би реченицама које би почињале са „ми“ и увијек би истицао заслуге других…
Но то није све. Још за вријеме посљедњег одбрамбено отаџбинског рата, када је електрична енергија била мисаона именица и када су ученици готово свих школа учили у хладним учионицама Мирослав је из круга свог предузећа „Фагус“, са агрегата који је њима служио, довео школи електричну енергију како би радило гријање и како се наша дјеца не би смрзавала. Агрегат се није гасио ни за вријеме радничке паузе за доручак како се школи не би прекидало напајање. На првом сусрету када сам изабран за директора школе (2001) године питао ме је:
„Шта ти је најпотребније?“. „Требају ми бесплатни оброци за двадесетак ученика који су дјеца погинулих бораца“, био је мој одговор. „Да“, оте се Мирославу, а онда заћута. Нисам могао закључити да ли је то одобрење мог „захтјева“ или резигнација због чињенице коју до тада није знао. Већ сутрадан звала ме секретарица из „Фагуса“ да доставим спискове дјеце погинулих бораца и тачан износ новца који је неопходан за њихову ужину. И тако је било све док и посљедњи ученик из те категорије није завршио нашу школу. Он никада није желио да се тај податак истиче или публикује нити да се тој дјеци говори о томе. Неодговорност друштва прихватио је на своја плећа, без помпе, тихо и људски. Осим ученика којима је помоћ била неопходна Мирослав се посебно интересовао за надарене ученике, за таленте који за неколико година треба да постану носиоци друштвеног развоја. За Дан школе, долазио би и редовно ученику генерације додјељивао стипендију Предузећа „Фагус“.
Слично је било и са путем који води до масловарског школског објекта. Предузеће „Фагус“ је асфалтирало пут од центра Мјесне заједнице па до своје улазне капије. Опет је био довољан само један позив директору Малијевићу и асфалт је од капије
„Фагуса“ положен све до школе. Нећу овдје детаљније образлагати ситуацију са огревом или нафтом која је школи била потребна за превоз ученика, али и наставника у Подручну школу Липље. Када огрева није било нити за једног купца због лоших временских услова за масловарску школу је било, а да се никада није постављао рок плаћања, који је увијек био бар троструко дужи него за било ког купца. Једноставно наша школа била је привилегована у свакој ситуацији. Тако је било и са чишћењем снијега из школског дворишта. „Фагусова“ машина очистила би снијег прије испред школе него испред свога круга. Невјероватна друштвена одговорност избијала је из сваког Мирославовог корака. Готово да не постоји пројекат на подручју наше которварошке локалне заједнице који са његове стране није подржан.
Посебан сензибилитет показивао је према нашим црквеним објектима, свједоцима нашег постојања и битисања. Не постоји црквени објекат до кога његова дарежљива рука није стигла и помогла било да се радило о изградњи, реконструкцији или одржавању. За изузетан допринос на том пољу Мирослав је 2017. године од стране Српске православне цркве одликован Орденом Светог Саве. Орден је прихватио као изузетну част али и као велику обавезу да својим добрим дјелима покаже пут људскости која ће надживјети наше животе.
Црква у Борцима, али и њени пратећи објекти увијек су могли рачунати на Мирославову несебичну помоћ, помоћ која никада није изостала. Било какву помоћ коју је дао он никада није сматрао неком обавезом. Подводио је то под друштвену одговорност увијек истичући предузеће и људе који у њему раде, предузеће које је основао и којим руководи чиме је показао да је истински припадник свијета хуманости и човјекољубља. Уз максиму „Наше је само оно што дамо другима“ он је одрастао, васпитавао се и корак по корак остварио и пословне и животне успјехе. У животу ништа није случајно.
Мирослав потиче из истинске предузетничке породице Ђорђа Малијевића која је прва на подручју Борака и Масловара пошла да се бави приватним послом. Зидање кућа, прва вршалица, циркулар, све је пошло од те чувене породице, а у Малијевићима је шездесетих година прошлог вијека радила и прва мала електрична турбина за производњу струје. Ти почеци ових година достигли су своју кулминацију када Предузеће „Фагус“ у свим сегментима свога рада подиже стандарде и помјера границе у изузетно јакој конкуренцији. Али тешка времена стварају јаке људе, а јаки људи стварају добра времена. Мирослав је показао пословну визију, изузетне менаџерске способности, али и невјероватну друштвену одговорност каква није виђена на нашим просторима. Он је дијете ових простора и сваки његов успјех је и наш успјех, свака његова остварена визија је и наша визија која се из дана у дан остварује.
Ранко Товиловић