Неће она ниђе

Користећи се овлаштењима која су му дата Дејтонским мировним споразумом, позивајући се на бонска и мадридска овлаштења, имајући у виду неколико коминикеа Савјета за спровођење мира, високи представник Мирослав Лајчак 19. октобра 2007. године донио је Одлуку о доношењу Закона о измјенама и допунама Закона о Савјету министара БиХ.

Том наметнутом одлуком због које је, сјетиће се понеко, тадашњи предсједавајући Савјета министара Никола Шпирић чак поднио „привремену“ оставку, Лајчак је промијенио члан 16, став (3) закона који је до тада гласио: „Савјет министара може одржавати сједнице и одлучивати ако сједницама присуствује више од половине чланова Савјета министара од којих, водећи рачуна о члану ИX (3) Устава БиХ, најмање по два из сваког конститутивног народа.“ Одлука тадашњег шефа ОХР-а каже „у члану 16, став (3) иза ријечи чланови Савјета министара, зарез се замјењује тачком и остатак текста се брише“. То значи да садашњи, постојећи и важећи члан закона гласи: „Савјет министара може одржавати сједнице и одлучивати ако сједницама присуствује више од половине чланова Савјета министара.“ И тачка.

Даље, Лајчак је истом одлуком промијенио и члан 18, став (1), који је гласио: „Савјет министара доноси акте из своје надлежности већином гласова од укупног броја својих чланова о свим питањима и темама о којима у даљој процедури коначно одлучује Парламентарна скупштина БиХ.“ Наметнутом одлуком дио „од укупног броја својих чланова“ замјењује се ријечима „чланова који су присутни и гласају“.

Посебна зачкољица лежи у наметнутој измјени става (2) овог члана, који је изворно гласио: „О осталим питањима Савјет министара по правилу одлучује консензусом, а нарочито о прописима, именовањима и постављењима из ђелокруга Савјета министара, Пословнику и његовом тумачењу.“ Лајчак је тај став промијенио и иза ријечи консензусом убацио „чланова који су присутни и гласају“.

Због оваквих ствари, сви они политички „мудрови“ који су позивали и позивају на повлачење српских кадрова из институција БиХ, а тиме, дакле, и из Савјета министара БиХ, заслужују презир. Презир зато што им је мрско да прочитају Закон о Савјету министара и аутентично тумачење тог закона које је такође наметнуо Мирослав Лајчак 3. децембра 2007. године, а које прецизно каже да се „измјенама и допунама обезбјеђује да ниједан од чланова Савјета министара не може опструисати његов рад тиме што једноставно, неоправдано и недопуштено изостаје са сједница“. „Измјене у цијелости осигуравају да рад Савјета министара не може бити блокиран пуким изостајањем“, прецизирао је Лајчак.

У аутентичном тумачењу закона каже се да „ако ниједан члан из реда конститутивног народа А (нпр. Срби) не може бити присутан када је сједница сазвана, лице које сазива или предсједава том сједницом одгодиће њено одржавање“. „Кад је сједница поново сазвана, одсуствовање свих чланова из реда истог конститутивног народа неће представљати оправдан случај за неодржавање сједнице“, прецизно је наметнуо Лајчак.

Уз претпоставку да су чланови који представљају конститутивни народ А (Србе) именовани са територије ентитета X (Републике Српске), закључио је Лајчак, „одсуствовање свих чланова именованих са територије ентитета X када је сједница поново сазвана, неће представљати оправдан случај за неодржавање сједнице“.

Дакле, ствари стоје тако, али представници владајуће структуре у Српској који у случају да Суд БиХ осуди предсједника Српске Милорада Додика пријете напуштањем или повлачењем српских представника из заједничких институција о томе не знају ништа. И нису способни низашта, а камоли да одбране предсједника Републике Српске. На њихову срећу, а нашу несрећу, још мање знају опозиционари који дижу руке за смјену српских кадрова у Савјету министара, при чему се не назире већина која би могла да изабере њихове насљеднике. Тиме се практично утире пут доношењу „легалних“ одлука у Савјету министара без министара из Републике Српске (министар Севлид Хуртић се не рачуна, јер је и СНСД заборавио да га је предложио и именовао за министра).

Што се тиче пресуде Милораду Додику, она још није правоснажна, па је није пристојно коментарисати, али када је ријеч о ономе што би услиједило у случају да првостепена пресуда буде потврђена, поновићу да је добро што тренутно немамо премијера као 1999. године који је спреман да предсједника избаци из кабинета.

У сваком случају, посљедњу ријеч ће свакако дати Европски суд за људска права у Стразбуру, а само наивни и политички острашћени могу да вјерују да она неће бити у корист апеланта. Осим ако прије тога у његову корист не пресуди Уставни суд БиХ. Ваљда неће, јер његове одлуке не примјењујемо, а свакако ће бити касно. Али најважније је да Република Српска неће ниђе.

П.С. Предсједник БОРС је на Свечаној академији поводом Дана Републике сједио негдје у 20. реду. Не брани се тако Република Српска.