Образовање као мисија: Рад и допринос Јефте Пејовића
У времену када су села била без струје, путева и школа, када су ратне ране још биле свјеже, један човјек је донио наду и знање – Јефто Пејовић.
Рођен 22. априла 1927. године у Миљковцу код Плужина, подно моћног Дурмитора, Јефто је рано схватио важност образовања. У потрази за знањем, завршио је Учитељску школу у Сарајеву, а затим је по задатку државе упућен у сеоске крајеве Босне и Херцеговине, гдје је образовање било у повоју.
Године 1946. постављен је за управника основне школе у Липовцу код Челинца. Упркос тешким условима, успио је у првој послијератној школској години уписати чак 86 ученика у први разред – прави подвиг у тим временима.
Четири године касније. Након службе у Липовцу код Челинца, Јефто Пејовић прелази у Врбањце код Kотор Вароша. Тамо, на ледини, подиже прву основну школу у которварошком срезу, показујући изузетну одлучност и посвећеност просвјетном раду. Током осам година проведених у Врбањцима, завршава Филозофски факултет у Сарајеву, не престајући радити на образовању локалног становништва.
Својим доласком у Kотор Варош, Пејовић оснива Раднички универзитет, установу кроз коју организује образовање одраслих. Посебно се истакао у области андрагогије, науке о образовању одраслих, истичући важност образовања за рад, уз рад и за потребе рада. Kроз Раднички универзитет отворио је и истурена одјељења за образовање радника у Јајцу, Ријеци и Пули, ширећи значај образовања широм регије.
Његов живот није био без тешких тренутака. У вријеме Информбироа, када је много невиних људи страдало због политичких прогона, и Јефто је био неправедно оптужен. Провео је једанаест мјесеци на злогласном Голом отоку. Ипак, та неправда га није сломила. Вратио се међу свој народ у Kотор Варош и наставио да ради оно што је најбоље знао – да подучава, образује и одгаја будуће генерације.
Његов предани рад и поштење нису остали непримијећени. Чак му је и нобеловац Иво Андрић, препознајући значај Јефтиног доприноса друштву, упутио личну честитку – што је било изузетно признање.
Јефто Пејовић преминуо је 2014. године. Иако га данас нема међу нама, његово дјело живи кроз генерације које је учио, кроз школе које је градио, и кроз вриједности које је сијао.
За Kоторварошане, Јефто Пејовић остаје трајни симбол просвјетитељства, храбрости и људскости.