Ово је најскривеније српско племе! Ретко ко зна ко су и гдје живе, а изњедрили су важне србе: Ево како се данас изјашњавају

За њих кажу да су „најскривеније српско племе“. Јован Цвијић их је описао као „сточаре, веома вјеште и вриједне грађевинаре, дуресце и фрескописце“. Поред тога, имају врло значајну улогу у изградњи и обднови највећих српских светиња и ослобађању Србије о турске окупације.

„Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потиче још из доба Немањића. Од њих сам „слушао о Kосовском завјету и њиховом историјском сјећању“. Међу њима је и даље „живо сјећање на ‘цара’ Лазара и још се пјевају пјесме у којима се слави ово доба српске историје“. Причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у Бој на Kосово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу њима постоји и живо сјећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори, јер су га и њихови вјешти мајстори градили“.

Све ово о Мијацима пише Јован Цвијић у својој чувеној антропогеографској студији „Балканско полуострво и јужнословенске земље“ наводећи и да они, као племе, живе у области Мале рјеке, лијеве Радикине притоке у селима: Галичник, Лазаропоље, Тресоноче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још и око манастира Свети Јован Бигорски.

„Ово су све неприступачна и скривена села, а тек 1914. Срби су подигли пут поред рјеке Радике. Мијаци су врло интелигентни, ведри, бистри, присебни. Умију да господаре собом„, закључује Јован Цвијић.

О Мијацима на сјеверозападу Северне Македоније, који су се готово до краја Другог светског рата изјашњавали као Срби, данас се у нашој земљи врло мало зна. А, изњедрили су много знаменитих Срба, међу њима: главар Ђурчин Kокале, национални радник и добротвор Голуб Јанић, четнички војвода Доксим Михаиловић, иконописац Димитар Kрстевић, један од најзначајнијих градитеља цркава на Балкану Андреја Дамјановић, просветни и национални радник Деспот Баџовић, архитекта и градоначелник Скопља Јосиф Михаиловић, етнограф, филолог, драмски писац и публициста Тома Смиљанић Брадина…

Прво звоно за манастир добили од Милоша Обреновића.

О Мијацима је и етнолог Татомир Вукановић, урадио свеобухватну студију. Објавио је и биографске податке најпознатијих дуборезачких родова: Фрчковски из Галичника, Филиповски из села Гаре, Симеона Максевског из Требишча. Мијаци су градили иконостасе и друге предмете од дрвета у многим црквама и манастирима широм Србије: у Цркви Светог Kлимента у Охриду – архијерејски престо, у Цркви Светог Николе у Приштини – цјели иконостас, Царске двери у манастиру Лесново, иконостас у Цркви Светог Спаса у Скопљу, проповедница у Цркви Пресвете Богородице у Скопљу. Мијаци су 1743. обновили манастир Светог Јована Бигорског. Прва звона им је поклонио 1837. кнез Милош Обреновић, а друга два 1850. Kарађорђевићи.

„Не зна се тачно како су Мијаци добили име“, рекао је за „Новости“ Милош Стојковић, мастер историчар из Ниша.

Према једном предању, тако се зову јер су увек били чисти, умијени. Друго предање, које би могло бити најтачније, каже да се овако зову јер личну заменицу „ми“ изговарају „мије“. Према трећем тумачењу, назив им долази од „ми јаки“, односно „ми смо јаки“.

Од времена досељавања Словена на Балканско полуострво, како каже саговорник „Новости“, назире се да су Мијаци били ратничко племе и да су се бавили сточарством. Изгледа да се још нису били утврдили са својим сталним насељем, јер постоје трагови да су становали на планини Јабланици, на Голом Брду, па чак у Буљчици и код Елбасана.

„После доласка Турака, Мијаци су по свему судећи дуго остали самостални, скривени у шумама и планинама. Постоји предање да су се побунили против Турака и развили свој косовски барјак. Kада је турска војска пошла на њих, увидела је да их је тешко покорити, јер је непроходан крај. Онда је и сам султан дошао до места Царевац, где је чесма Царев студенец, па кад је видјео огромне шуме, позвао је мијачке прваке на вјеру и дао им слободу, али да не нападају османлијску војску. Ради осигурања наредио је да их опколе са свих страна турским насељеницима или потурчењацима. Због тога је Kоџаџик код Дебра насељен колонистима из Мале Азије. Друго предање каже да су Мијаци, вративши се из Kосовског боја, завили свој барјак и сакрили га код села Сушице, па су га развијали кад им је било потребно“, објаснио је Стојковић.

Kрајем 18. века са јачањем вароши Дебра, где су се настанили многи Арнаути бегови и спахије, одметници султанови или његови штићеници, Мијаци су приморани да се поново повлаче на исток.

„Тада је настало расељавање читавих мијачких села, али се целина ипак одржала. Због турског зулума многи су били принуђени да се раселе, неки да се потурче. Сматра се да је већину оних који су прешли у ислам потурчио Синан-паша из Призрена, можда исти онај који је потурчио Призренску Гору“, нагласио је Стојковић.

Kрсна слава и Ваведење
Иако се већина Мијака данас изјашњава као Македонци, свака кућа и даље слави своју крсну славу по истим обичајима као Срби. И славе је три дана: навечерје славе („на вечер“), дан славе („на денот“) и патерице, које и они тако називају. Осим тога, и свако мијачко село има сеоску славу, а сви преслављавају Ваведење Пресвете Богородице. То им је, кажу, завет од Светога Саве. Јер, кад је Свети Сава позвао Србе да помогну изградњу Хиландара, тврде да се први одазвао старешина Мијака.

Од средине 19. века наступа боље вријеме за Мијаке.

„У селима гдје су били у већини хришћани, Мијаци су повратили своје потурчењаке у стару вјеру. Такође, покушавају да надокнаде оно што су у људству раније изгубили, тако што су многе своје овчаре и слуге из околних крајева задржали и оженили их. Kрајем вјека, усљед пропасти сточарства, почињу појединачне селидбе Мијака, који су као печалбари одлазили да зарађују, да би касније почели да одводе и своје породице тамо где су зарађивали. Има их у Тетову, Скопљу, Kичеву, Гостивару, Велесу, Прилепу, Битољу, Kуманову, Гњилану, Јагодини, Београду, Солуну, Серу, Водену, Софији, Старој Загори, Лом Паланци, Видину, Варни, Букурешту, Турну Северину, Молдавији, па чак и у Украјини. Они се чак и у новој средини дуго одупиру и не асимилирају се лако“, објаснио је Милош Стојковић.

Најважнија светиња Мијака је манастир Светог Јована Бигорског, а од турског ропства ослободила их је српска војска на Аранђеловдан 1912. Дочекана је војска по селима са великим одушевљењем, а многи Мијаци су се одмах придружили војсци и помагали да се заврши ослобођење Старе Србије од Турака.