Познат по мудрости и скромном начину живота: Овако је говорио српски патријарх Павле
Иако је прошло девет година од смрти патријарха Павла, његов лик још живи и присутан је међу српским народом.
– Чувајмо се од нељуди, али још више се чувајмо да и ми не постанемо нељуди. Невоља је било и биваће, људи и нељуди је било и биваће, околности не зависе увијек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди, то од нас зависи – говорио је патријарх Павле, који је био познат по мудрости, али и по веома скромном начину живота.
– Двије су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова свјетска, овога свијета, а друга је слобода гријеха. Једно је, дакле, ропство у овом свијету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога свијета, а друго је ропство од гријеха. Сигурно је да смо ми и тијела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свијету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од гријеха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода гријеха, слобода праведника, никада, и она нас уједињује са свима светима у царству небеском – говорио је патријарх Павле, који је, између осталог сам кувао и ушивао.
– Водити рачуна, дакле, да не будемо робови гријеха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо – колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гријесима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље – његове су ријечи.
Многи људи кажу да је баш због те његове скромности био толико вољен и поштован.
Патријарх Павле свуда је ишао пјешке, а понекад би сјео и у градски превоз, сам је кувао, ушивао и поправљао своју мантију и ципеле. Непрестано је био у посту и молитви, само је о Божићу и Васкрсу узимао по комадић меса.
Рано је остао без родитеља, отац му је умро 1917. од туберкулозе, а мајка се преудала.
Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић, а 1948. замонашио се у манастиру Благовештење. Многи су га још за живота прогласили свецем.
Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.
Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима, а у Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. Послије завршене ниже гимназије завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву.
У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.
За епископа рашко-призренског изабран је 1957. године, а посвећен је 1957. године, у београдској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1990. године.
Крхког здравља примљен је на лијечење на Војномедицинску академију у Београду 2007. године веома исцрпљен и са јаком упалом плућа. Ту је провео двије године на опоравку и лијечењу, до своје смрти. Преминуо је у Београду послије дуже болести и то у сну, а Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост.
Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица. Сахрана је била без присуства камера пред око хиљаду људи. Патријархова жеља је била да се на сахрану не доносе вијенци, него да се умјесто тога да прилог за изградњу храма Светог Саве.