Светосавска бесједа Далибора Ђурића, магистра теологије

У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!
Високопречасни и пречасни оци, поштовани господине начелниче
општине, уважени одборници, драги предсједниче СПКД „Просвјета“ драге
колеге, драги умјетници, уважени гости, драги моји ученици, драга браћо и
сестре, помаже вам Бог и добро вам вече. Молим вас да ми опростите ако сам
пропустио да поменем некога.

Припала ми је велика част, али и обавеза да
говорим о Светитељу Сави, великом светитељу Цркве Христове, утемељитељу
српске културе, српског права и школства, добротвору свога рода и свих људи.
Од раног дјетињства, за ово доба године нас вежу радосне и топле
успомене. Мјесец јануар је вријеме када наша Света Црква литургијски
обиљежава много празника. Поред два велика Христова празника, тада се
обиљежава неколико светих архијереја који се са правом називају васељенским
учитељима. Промисао Божји је тако уредио да се и Свети Сава прославља у ово
вријеме.

Нажалост, наша радост је сада помућена. Ове године, ми обиљежавамо
литургијски спомен Светитеља Саве у непроста времена. Као што можете
видјети из средстава информисања, многе невоље и тешкоће су се надвиле над
нашом Светом Црквом, па и над нашим светосавским народом који је уд Тијела
Христовог. Вјерујем да су вам свима познате невоље са којима се суочавају наша
православна браћа у Украјини, Сирији да поменем само ова два мјеста гдје су
невоље најизраженије. Наше очи са зебњом и нелагодом прате шта се дешава у
матици Србији, гдје се народ политички подијелио. Никако не смијемо
заборавити нашу српску православну браћу на распетом Косову који из дана у
дан живе у окружењу, страху и немаштини.

Ипак, хришћанство је вјера оптимизма, а очајање униније је гријех за нас
православне хришћане. Наш Спаситељ вели: „Не бој се мало стадо!“ (Лк 12, 32)
и „Не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16, 33). Дакле као сљедбеници
Христови, као светосавци, ми једноставно немамо права да се предајемо и да
одустајемо. Христос нас упозорава „Ви сте свјетлост свијету; … Тако да се
свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца
вашега који је на небесима. (Мт. 5, 14-16). Питање које се само поставља је: „Шта
онда да чинимо у овом часу?“ Као и увијек треба да свједочимо Христа, да у
мјери својих могућности „свима будем све, да како год неке спасемо“ (1Кор. 9,
22). Ово је лако рећи, али испунити баш и није. Ипак, свеблаги и премудри Бог
нам је дао обиље дарова да ово постигнемо. Прије свега говорим о Светим и
Пречистим Тајнама, посту и молитви. Сем тога, дао нам је мноштво угодника
Божјих, да се моле за нас и да се угледамо на њих. Примјер првог Српског
архиепископа, „учитеља пута који води у живот“ је нама тренутно
најприкладнији из неколико разлога. Прије свега он је изданак нашег рода, наш
небески покровитељ и највећи Србин. Међутим, сматрам да треба нарочито
истаћи чињеницу да вријеме и прилике у којима је живио, дјеловао и свједочио
Христа наш Свети Сава умногоме подсјећају на данашње вријеме и данашње
прилике, које нам доносе толико изазова.
Светитељ Сава је намјеравао да проведе свој живот у подвигу, посту и
молитвама на Светој гори Атонској, по угледу на свог небеског покровитеља
Светог Саву Освећеног, оснивача манастира Велике Лавре у Светој земљи. Али
воља Божја била је другачија. Вртлог Четвртог крсташког рата и грађанског рата у
Србији је био страшан. Нашим прецима и другим православним народима се тако
рећи преко ноћи измијенио читав свијет. Константинопољ, сједиште Римског
Царства и Велике Цркве Христове је пао у руке тобожњих крсташа, а заправо
обичних пљачкаша. У Србији су Савина браћа прекршили аманет очев и започели
страшну борбу. И једном и другом стижу писма, дарови и обећања, све са циљем
да их одвоје од Православне вјере. Свети Сава се враћа у свијет, који је претходно
напустио, наравно напустио га је да се моли за његово спасење. Ипак, вођен
благодаћу Божјом, закључио је да је потребнији као пастир своме роду, него као
молитвеник и испосник. Успио је да измири завађену браћу. Вјештим
преговорима је успио да олакша политички положај како своје Отаџбине, тако и
православних који су се нашли под иновјерном влашћу. Преводио је и писао
богослужбене, богословске и црквено-канонске списе. Подизао је, вођен
примјером свог великог оца, цркве и манастире, а уз њих је оснивао школе и
болнице. Неуморно је обилазио све крајеве над којима су владала његова браћа,
не изостављајући ни оне тешко доступне. По Рашкој, Хуму, Травунији, Зети
одјекивале су Савине ријечи: „Браћо и другови и оци и чеда богозвана,
приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести.“ Међутим,
овај дивни Божји угодник се није зауставио ту и на томе. Свјестан да се српски
народ, силом прилика, нашао на самом рубу Православне цивилизације, схватио
српска Црква треба да буде боље организована на јурисдикционом плану. Одлази
у Никеју, гдје су се силом прилика нашли Источни римски цар и Васељенски
патријарх, да их убиједи како је најсврсисходније да српска држава треба имати
властитог архиепископа, који није потчињен околним црквеним центрима. Када
је окончао овај Богом благословени задатак, Светитељ се посветио утврђивању
вјере Христове, како на локалном нивоу, тако и на глобалном. Не треба губити из
вида да се Сава преселио у Царство небеско послије окончања једног
свеправославног посла, измирења Бугарске Цркве са источним патријаршијама.
Нжалост, немамо довољно простора да макар укратко опишемо остале заслуге
Савине. Ипак, чињеница да су Отомански завојевачи нашли за сходно да чак два
пута спале мошти Светитеља говоре о томе колики је траг оставио на свој пород.
И данас велељепни храм на брду Врачару свједочи о трагу Савином.
Када се Свети Сава нашао у неприликама које се умногоме сличне ономе
што данас проживљавамо и видимо, он је сву своју енергију, све своје знање
уложио у дјело Христово, како за свој народ тако и за све друге православне
Хришћане. Свети апостол Павле пише „Сјећајте се својих старјешина који вам
проповиједаше ријеч Божју, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се
на вјеру њихову“ (Јевр. 13, 7). Нека нам молитвено сјећање на првог српског
архиепископа послужи као извор надахнућа у овим тешким временима, за нашу
Свету Цркву и за наш многострадални народ.