У славу Чехова и Јурија Ракитина
Поводом обиљежавања 165 година од рођења класика руске књижевности Антона Павловича Чехова вечерас од 17 сати у Руском дому у Београду на репертоару је његова комедија у једном чину „Брачна понуда“. Изводи је Руско позориште младих „Јуриј Ракитин“. Јунаке бесмртног Чехова тумаче: Владимир Бубнов, Марија Иванова и Данила Даниловић. Биће то уједно и прва представа којом ће се позориште које носи име угледног руског редитеља, педагога и глумца Јурија Ракитина представити београдској публици.
Ангажовањем у Народном позоришту у Београду, Народном позоришту у Шапцу и Српском народном позоришту у Новом Саду од 1921. до 1946. године, Јуриј Љвович Ракитин значајно је допринео развоју српског позоришта, стекавши признање изузетно цењеног уметника у Југославији.
Драмски редитељ и педагог Јуриј Љвович Ракитин (Харков, 1882.- Нови Сад, 1952.) рођен је у породици судског приправника Леонтија Лава Алексејевича Јоњина и Лидије, рођене Козлов. Услед честих премештаја оца, Георгиј-Јуриј и његов брат Сергеј детињство проводе у провинцији и на поседима рођака. Основну школу и три разреда гимназије похађа у Калуги, четврти разред у Првој московској класичној гимназији, а остале у Иркутску. Упркос противљењу оца да се посвети позоришту, млади Јуриј са самостално зарађеним новцем у јесен 1902. напушта родитељски дом и стиже у Петроград, где у великој конкуренцији полаже пријемни испит на Глумачкој вишој школи. Трогодишње студије завршава у класи прослављеног глумца Владимира Николајевича Давидова. Пред дипломске испитне представе, из обзира према државном звању оца, Георгиј Леонтијевич Јоњин себи присваја уметничко име: Јуриј Љвович Ракитин. Жени се Јулијом Валентиновном Шацком, која се бавила глумом и позоришно-аматерским радом. Њихов јединац, син Никита касније организатор комунистичког кружока у Руско-српској гимназији у Београду, 1937. године напустиће их заувек и из Париза побећи у Шпанију, ступивши у интернационалне бригаде. Траг му се замеће у СССР…
Октобарска револуција затиче Јурија Ракитина у Петрограду. Ипак, због неподношљиве глади и смањених могућности за професионални рад, не прихватајући политичку позицију Мејерхољда, он напушта Петроград и придружује се сину, супрузи и њеним родитељима на имању у Гомељу, који је под немачком окупацијом. Пред ослобођење области од стране Црвене армије повинује се наговорима Шацких и бежи у Кијев, где у позоришту Соловцова режира „Два брата“ Љермонтова… Преко Харкова одлази у Одесу, коју држе Французи. Гоњен приликама грађанског рата, преко Харкова, Ростова на Дону и Севастопоља, марта 1919. бродом стиже у Константинопољ. Захваљујући изузетној концентрацији интелигенције и уметника у изгнанству, до јесени 1921. у Цариграду бави се професионалним и културним радом, и режира представе руских трупа. Редитељ и пријатељ Никита Балијев нуди му ангажман у свом руском позоришту у Паризу. Истовремено, преко посланства Краљевине СХС, Јуриј Ракитин прима и прихвата позив Милана Грола, управника Народног позоришта у Београду.
-Редитељ Јуриј Ракитин, који је у Србији радио после бекства из Русије, после револуције, говорио је глумцима да не сужавају улогу на стрелицу, на поруку, којом ће, у датом моменту, боцнути гледаоца да га пробуде из дремежа. Није глума очигледна настава, па да емитујете поруке у гледалиште. Поруке шаљите поштом, а овде усијајте машту и само напред. Не бојте се, можда ће неко разумети и то што сте хтели. Ето, ја се држим те Ракитинове подуке и у литератури, зна да каже редитељка Вида Огњеновић.
У његова крупна остварења из светске драматургије убрајају се: „Ревизор“, „Богојављенска ноћ“ и „Сан летње ноћи“, „Мирандолина“, „Галеб“, „Иванов“, „Авети“, „Дивља патка“…