Предраг Тошић: „Причу о њој“ посветио супрузи Данијели
Предраг Тошић написао је „Причу о њој“ и својој супрузи Данијели освојио бон од 200 КМ.
Опрости ми, мајко, што ова прича неће бити о теби, иако си уклесана на сам пиједестал највеће љубави јер ти си ме родила, својим сузама отхранила. Опрости ми, сестро, и ти, јер ове ријечи неће бити ни о теби, анђелу који ме најбоље познаје и који ми своју снагу даје.
Желим да напишем нешто о њој, а то и јесте најтеже. Јер како да ријечи опишу тај додир, дрхтај, ту љубав и страх. Да, уз сваку праву љубав корача и страх, јер он показује нашу борбу да ту љубав задржимо, очувамо, одбранимо.
Ријечи сада тешко капљу са врха мога пера, можда зато што покушавам пренијети њима (читаоцима, слушаоцима) све оно што пишем теби када ниси поред мене. Како убјеђујем природу да је губитник у игри њене и твоје љепоте.
Како поредим боје таласа са нијансом твога погледа, како латице црвене руже краду мекоћу са твојих усана, и звонце у јапанском врту трешања застиди се пред нотама твога осмијеха. Осјетиш ли моје уздахе како клизе линијом твога врата, пратећи пут божанског скулптора, јер знам, он те је створио зарад себе, да те посматра из дана у дан. И онда сам наишао ја, у залог дајући своје откуцаје на зеленој чохи живота, у игри смрти и љубави, богови су изгубили. И тако је овај наивни пјесник луталица, човјек са сунцем у очима удахнуо живот са твојих усана, и пао на кољена. Од тада учим зрикавце да свирају пјесме твојих уздаха, покривам те крилима ноћних лептира, тјерам кишу да ти доноси мекоћу облака, свађам се са вјетром да ми не односи мирис тебе са мене.
Ех, љубавник и цар, свјесно предајем титулу и постајем роб, дајем сва своја надања, пружам ти руке са откуцајима, откуцајима који пишу све ове ријечи, умачем перо љубави у тинту своје крви и заклињем се на вјечност. Сада си ту, уз мене, носиш чудо у себи, а ја поздрављам живот, кличем љубави и њеној магији. Љубав је створила још један живот који носиш у себи, и ускоро, ускоро ти и ја пашћемо на кољена, знам то, пашћемо на кољена пред додиром најмањих ручица. И тада ћу писати теби, али писаћу и њој. Биће то приче и пјесме потпуно различите, али препуне љубави, препуне наде и страхова. Љубав не може да се опише, мислим да може да се наслика, зато ја сликам ове ријечи, ријечи које само ја видим, које само ја разумијем. Љубав не може да се опише, зато те посматрам….из дана у дан.