ШТА И КО ТЈЕРА МЛАДЕ ИЗ БИХ

Млади у Босни и Херцеговини када погледају у будућност виде безнађе, економску нестабилност, незапосленост, рад за џепарац, песимизам и константан страх од некога и нечега – новог рата, странке, комшије, „дугог језика“, другачијег мишљења, друге вјере…
Због тога, већина младих се труди да избјегне овакву судбину па своју будућност радије замишљају у некој од земља ЕУ, САД-у, Канади, Аустралији…

„Млади људи данас једноставно не виде своју будућност у БиХ, не виде наду, не виде бољу перспективу. Економија стагнира, индустрија је практично непостојећа, државни органи се „спрдају“ са грађанима, памет не може доћи до изражаја, квалитет живота није најсјајнији, политичари испуњавају своје хирове и жеље, а младима се пружа могућност или да буду бунтовници, или да на овај или онај начин постану обични и да постану дио средине која сваког мјесеца спаја крај са крајем или да их пијавица партократије узме под своје“.

Овако Дејан Лучка из Бањалучког центра за људска права види стање у којем се налазе млади људи у БиХ. И зашто би онда, пита се наш саговорник, у таквој атмосфери и они који су успјели да се финансијски стабилизују, остали и сутра подизали своју дјецу у еманацији предворја Мордора, кад могу отићи у Ривендел тј. Њемачку или Аустрију.

„Џабе је некоме и добра плата и сређене финансије када је цјелокупно друштво око њега негативно и завијено у сивило, без назнака да би се ситуација могла промијенити набоље у скорије вријеме“, прича Лучка наглашавајући да је одлазак из БиХ постао практично једини начин на који млади могу да остваре сопствену будућност која је достојна човјека.

„Један од разлога због којег се млади одлучују да оду из земље је свакако немогућност запослења у БиХ, као и фактичка немогућност напретка у својој струци. Чак и уколико неко успије да нађе посао, то је често посао за који је преквалификован и за који је плаћен у висини џепарца тинејџера у државама са Запада. Дакле, младом човјеку је нпр. много боље да ради такав посао у иностранству, за много већи новац, и уз могућност да на различите начине напредује у том друштву, него да овдје животари без икакве наде за напредак,“ наводи Лучка и додаје да, поред осталих стандардних разлога, као што су веће могућности, квалитет живота или боље образовање „вани“, ту је такође једна ситуација у БиХ друштву која је састављена од разних мањих фактора, а која често зна бити окидач за одлазак у иностранство.

„БиХ је држава у којој је свега „мало“ и у којој је све „малô“. Људи остављају своје породице, пријатеље, језик и културу јер су овдје слабе образовне установе, малене библиотеке, постоји недостатак културе и културних догађаја, пасимизам постаје свакодневица, животни стандард је веома лош и постоји константан страх од некога и нечега – новог рата, странке, комшије, „дугог језика“, другачијег мишљења, друге вјере, различитог етницитета итд. Одређени број младих људи једноставно жели да „види свијета“ и да прошири своје хоризонте, а не да остане у друштву у којем је најбитније чији си, како се зовеш и да ли вјерујеш и ако вјерујеш да ли је то вјера у правог бога“, објашњава Лучка за портал БУКА.

Са овим се слаже и Амела Сачић из Института за развој младих КУЛТ која наводи да је бесперспективност главни разлог одласка младих, док је незапосленост на списку разлога за одлазак тек на петом или шестом мјесту.

“Ово су резултати истраживања нашег Института. Према подацима истраживања које смо рализовали у периоду од јула до аугуста 2017. године, млади одлазе јер не виде да ће у њиховој земљи ускоро бити боље, односно да не виде властиту бољу будућност, а као разлоге наводе и незадовољство узроковано политичком ситуацијом, присуство корупције, незапосленост, превелику заступљености националних, вјерских и ратних питања, те незадовољство послом и примањима. У наведеном истраживању учествовало је 720 испитаника из БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске, особа у доби од 15 до 35 година које су се већ одселиле из наведених земаља у протекле три године или су покренуле процес исељавања с намјером да у блиској будућности напусте своју земљу”, рекла је Сачићева и додала да су млади у БиХ, према свим показатељима, незадовољни образовним и здравственим системом, квалитетом слободног времена, али и чињеницом да им се у овој земљи не пружа довољно прилика.

“Свједоци смо бројних успјеха младих људи из БиХ, који буду остварени и примјећени тек када ти исти млади људи напусте земљу. Млади у свим нашим истраживањима изражавају незадовољство и када је у питању запошљавање, али и спремност на додатно усавршавање, волонтирање или покретање властитог бизниса када би им се за то пружила подршка. Млади често указују на недостатак практичне наставе, а послодавци да млади долазе на тржиште рада неспремни.”

За крај питали смо наше саговорнике шта је потребно промјенити да би млади људи видјели своју будућност у БиХ.

Прије свега, да бисмо задржали младе људи у БиХ, потребно је унаприједити однос органа и институција на ентитетском, државном и локалном нивоу према омладини, без уплитања појединачних, партијских и сличних уских интереса и играрија.

Потребно је такође да млади људи и њихови интереси не служе само за скупљање поена у политичким борбама, него да буду стављени у прве редове при борби за напредак (коју би такође требало покренути) и то према њиховом знању и могућностима. Младима треба дати прилику да се докажу и да покажу да су спремни да земљу воде напријед.

Потребно је створити друштвени амбијент у којем млади људи желе да остану, стварају своје породице, раде и живе животом достојним човјека.

Потребно је да се изађе из зоне сивила и младима понуди било каква перспектива, која није црна или сива.

Укратко, потребна је револуција свијести и функционисање система. Система који није партократски и квазиелитистички и свијести која треба да престане бити малограђанска, постајући бар мало авангардна.